“Na čijoj ste strani?” je pogrešno pitanje

Juče je održan treći nastavak jedne iste javne sednice Komisije za planove o planu detaljne regulacije Bajdina, dve i po godine nakon prethodnog termina. Podsetimo se, izrada ovog plana je započeta 2016. godine, rani javni uvid je održan 2017. godine, a do javnog uvida se potom čekalo još pet godina. Početkom 2022. godine održan je javni uvid u ovaj plan, u okviru kojeg je održana i javna sednica Komisije za planove (javna rasprava) u dva nastavka, zbog velikog broja zainteresovanih građana i neuspšne moderacije javne rasprave i suprostavljenih stavova građana. Obećan je i treći nastavak, ali se on nije desio te 2022, kao ni 2023, a ni veći deo 2024. godine. Tokom te dve i po godine, nadležne institucije su mirovale i nisu preduzele nikakve aktivnosti ili iskorak ka javnosti. Naprotiv, javnost i građani u Beogradu su već upoznati sa taktikama razvlačenja procedure planiranja neopravdano dugo, čiji je cilj pasiviziranje nezadovoljnih građana, demotivisanje učešća u planiranju i zaboravljanje da je uopšte i postojao neki javni uvid i javna rasprava u kojoj su učestvovali. U tim okolnostima se jasno vidi koliko su značajni napori samoorganizovanja lokalnih građanskih grupa. Primer je grupa “Mirijevo zeleno i zdravo”, koja informiše i mobiliše lokalno stanovništvo u kontinuitetu prethodne tri godine i zahvaljujući njihovim naporima, građani nisu zaboravili na izradu ovog plana i predloženo plansko rešenje.

Kao i prethodna dva termina javne rasprave, i jučerašnji je bio obojen intezivnim sukobom ineresa različitih aktera relevantnih i zainteresovanih za područje Bajdine. Dve grupe aktera su u ovom slučaju najizraženije – građani koji su vlasnici pojedinačnih parcela na području Bajdine i građani koji stanuju u Mirijevu i teže očuvanju postojeće zelene površine na području Bajdine. Ovo područje (66 ha) je teritorija podeljena na mnoštvo manjih parcela u privatnoj svojini pojedinaca. Međutim, na 54 ha ovog područja planom je prepoznata prirodno regulisana zelena površina. Na inicijativu vlasnika parcela i u skladu sa njihovim interesima da se donese planski osnov po kojem bi se na tim parcelama moglo graditi, predloženo je plansko rešenje koje područje Bajdine iz zelene površine transformiše u stambeno naselje za 12000 stanovnika, ali na aktivnom i potencijalnom klizištu. Predloženo plansko rešenje je u suprotnosti sa strateškim ciljevima grada koji predviđaju pošumljavanje i to pre svega na klizištima. Takođe, zelena površina na ovom području predstavlja svojevrsni zaštitni pojas od štetnih uticaja na zdravlje građana koji iz pravca Vinče idu ne samo ka Mirijevu, već i ostatku grada. Iako prirodno regulisana, ova površina predstavlja ekosistem i stanište za više od 60 životinjskih vrsta, među kojima su mnoge zakonom zaštićene.

Ovakva situacija različitih i sukobljenih stavova, mišljenja, potreba i vizija razvoja jednog prostora koje dolaze od mnoštva različitih aktera je sasvim uobičajena za urbanističko planiranje u današnjim okolnostima. Ali pitanja “Na čijoj ste strani?” i “Koja strana je ovde u pravu?” potpuno bacaju senku na mnogo važnija, fundamentalna pitanja: “Kako je došlo do ovolike esklacije sukoba?”, “Zašto nadležne institucije nisu sposobne da upravljaju procesom izrade ovog plana?”, “Zašto nema moderirane javne rasprave i diskusije?” i ono najvažnije “Čija je to sve odgovornost?”.

Pre svega, način na koji nadležne institucije (Sekretarijat za urbanizam, Glavni urbanista, Komisija za planove i Urbanistički zavod) upravljaju izradom ovog plana zapravo proizvodi i generiše ovaj sukob građana. Sve do javnog uvida u plan (6 godina od početka izrade plana) šira javnost i stanovnici Mirijeva nisu bili informisani o tome da je u pripremi plan koji predviđa potpunu transformaciju jednog dela naselja. Istovremeno, samo jedna grupa zainteresovanih aktera bila je informisana i uključena u proces. Favorizovanje jedne grupe zainteresovanih i jedne vrste interesa, i potpuno zanemarivanje drugih aktera i interesa, pa i javnog interesa, dovodi do potpuno različitih i nejednakih pozicija koje različiti akteri imaju u ovom procesu. Osnovni zadatak nadležnih institucija je da prilikom izrade plana pre svega prepoznaju koji sve interesi u prostoru postoje i ko su relevantne grupe koje treba uključiti u proces, a potom da ulože resurse i napore da mnoštvo tih interesa pomire i pronađu kompromisno rešenje. Ipak, u ovom slučaju (kao i mnogim drugim), nadležne institucije za ovih 8 godina nisu preduzele apsolutno ništa da organizuju neki format ili događaj na kojem bi se osigurao prostor za dijalog i diskusiju. Razlog za to nije nedostatak resursa, već izbor da se resursi ne opredele za te svrhe. Razlog nije nedostatak stručnog kadra, već svestan izbor da se prostor za razgovor i moderaciju sukobljenih interesa potpuno ukine. U nedostaku moderiranog, sigurnog i kontrolisanog prostora za dijalog, nadležni su računali na to da će se onda suprostvljeni građani sukobljavati u svakom drugom prostoru. A reklo bi se najviše su računali da će se to desiti na javnoj raspravi, kako bi potom mogli samo da potkrepe svoja uverenja i obrazloženja “da se sa građanima ne može sarađivati i da građani ne umeju da učestvuju u planiranju” te da je zbog toga svaka participacija javnosti u planiranju besmislena.

Međutim, ono što je zapravo besmisleno je to što institucije i organi odgovorni za koordinaciju i upravljanje izradom plana stvaraju i potkrepljuju konflikte građana na području plana. To kako ovaj proces izgleda, kako se održava i koliko traje sama javna rasprava u celini predstavlja odgovornost nadležnih institucija i organa.

Na jučerašnjoj javnoj raspravi predsednik Komisije za planove istakao je da postoje “dve suprostavljene strane”, a da grad Beograd nema još uvek nikakav stav o ovom planu i upitnom planskom rešenju, te da će nastojati da “presude pravično i donesu pravednu odluku”. Zaista je neophodno istaći da ovo nije proces suđenja, u kojem je Komisija za planove nekakav sudija, koji na javnoj raspravi saslušava stranke u parničnom postupku. Legitimitet odluka koje nadležni organi donose u urbanističkom planiranju leži u adekvatno sprovedenom participativnom procesu iz kojeg proizilaze te odluke. Šta je “pravedno rešenje” nije moguće znati bez održavanja jednog suštinskog i adekvatnog participativnog procesa. Da li će nadležne institucije zaustaviti izradu ovog plana i započeti tu proceduru ispočetka, ovoga puta na odgovoran i profesionalno etičan način, malo je verovatno i upitno. U suprotnom, biće to još jedno u nizu krajnje nelegitimnih planskih rešenja, donetih mimo javnog interesa. Upravo je to najveća šteta, jer kontinuirano zanemarivanje javnog interesa u urbanističkom planiranju dovešće do dugoročnih posledica po grad, koji će osetiti svi, pa i oni građani koji su se izolovali u skupim kvadratima i zatvorenim blokovima sa najboljim uslovima. Kad-tad moraće da izađu iz svojih rezidencija, a sve ostalo je zajednički prostor kroz koji svi moramo da prođemo i koristimo. Kada se on zanemari to utiče na opšte stanje, zdravlje i kvalitet svakodnevnog života svih nas.

“Na čijoj ste strani?” je pogrešno pitanje

POVEZANI TEKSTOVI