GUP PO MERI ČOVEKA – ALI KOG?

Sveobuhvatni društveni konsenzus o zajedničkim ciljevima i pravcima prostornog uređenja jednog grada ostvaruje se krovnim planskim dokumentom – generalnim planom. Ova vrsta plana u zavisnosti od države ima drugačiji naziv, ali istu suštinu. Ta suština se ogleda u definisanju budućih razvojnih principa, smernica i pravaca po kojima grad treba da se razvija u zavisnosti od društvene, ekonomske i ekološke situacije u kojoj se grad nalazi.

Tokom svoje istorije, Beograd je uprkos brojnim razaranjima sledio norme iz strateško-planskih dokumenata, još od sredine 19. veka kada je Beograd dobio svoj prvi plan zahvaljujući urbanisti Emilijanu Josimoviću. U novijoj istoriji, jedan od najznačajnijih planova na nivou grada predstavlja Generalni urbanistički plan (GUP) Beograda iz 1972. godine, takozvani zlatni plan. U proces njegove izrade bila je uključena najšira javnost na nivou mesnih zajednica, a plan je postavio obrise današnjeg Beograda.

Aktuelni GUP iz 2003. je imao intenciju da bude više fleksibilan, te je bio podložan promenama. Zahvaljujući tome omogućena je izgradnja velikog broja objekata. Njime je definisana spoljna magistralna tangenta i unutrašnji magistralni poluprsten, u cilju rasteretećenja saobraćajnih gužvi. Ovi projekti do danas nisu potpuno realizovani, te su preneti u novi GUP koji se našao na ranom javnom uvidu (RJU) od 13. do 30. juna ove godine.

Prema Zakonu o planiranju i izgradnji u toku RJU pribavljaju se uslovi i drugi podaci od strane različitih organa, institucija i imaoca javnih ovlašćenja, koji će se naći u planu. Dodatno, sva pravna i fizička lica mogu podneti primedbe i sugestije na priloženi elaborat. U skladu sa tim, kao kolektiv Ministarstvo prostora uputili smo grupe primedbi na teme: učešće javnosti, zemljišne politike, zaštita životne sredine i stanovanje.

Participacija – lokacija, trajanje i dijalog

Pomak u dosadašnjoj praksi čini održavanje RJU na tri lokacije u gradu: zgrada gradske Skupštine, prostorije Urbanističkog zavoda i štand u Knez Mihajlovoj ulici. Ipak, Sekretarijat za urbanizam i građevinske poslove, koji ima ulogu da obaveštava javnost o svim mogućnostima u pogledu učešća preko sajta grada Beograda, naveo je samo gradsku Skupštinu kao lokaciju gde se uvid obavlja, dok su se informacije o preostalim lokacijama našle samo na sajtu Urbanističkog zavoda. Pored toga, sve ove lokacije se nalaze u krugu od jednog kilometra. Centralizovan način izlaganja plana može dovesti do nepouzdane slike o potrebama građana, gde prikupljene informacije predstavljaju stavove samo jedne grupe stanovnika.

Period od 18 dana (trajanje RJU) ne predstavlja dovoljno vremena za upoznavanje šire javnosti sa najvažnijim planom grada, kao ni za formiranje dijaloga koji bi doprineo kvalitetu samog dokumenta. Stoga je bilo neophodno omogućiti širi vremenski okvir učešća javnosti, od najmanje mesec dana.

Uvažavanje šireg učešća javnosti tokom izrade plana dovelo bi do ključnog koraka participativnog procesa – mogućnosti odlučivanja. Plansko rešenje, kao i razvojni pravci moraju podleći zajedničkom odlučivanju koje upravo iziskuje angažovanje svih ciljnih grupa – građana i stručne javnosti. Uz to, učestvovanje u kreiranju planskih rešenja čini da sam dokument bude kvalitetniji, a mogućnost manipulacije i korupcije svedena na minimum delegirajući odgovornost svim učesnicima njegove izrade.

Javne namene

Kao jedna od smernica za koje se GUP opredeljuje, a koja treba da uspostavi jasan strateški princip razvoja grada jeste decentralizacija. Koncept decentralizacije uobičajeno podrazumeva kreiranje sekundarnih gradskih centara, lociranih van užeg gradskog područja, koji pružaju adekvatan pristup javnim, rekreativnim, komercijalnim i privrednim delatnostima. Međutim, u planu se navodi da je “u ovom trenutku primetan niži nivo korišćenja nekih od postojećih javnih namena”, među kojima se pominju fakulteti i dečije ustanove, dok se sa druge strane javne funkcije “zbog svog položaja i prostornih kapaciteta nalaze na granici funkcionalnosti”, pri čemu se kao primeri navode urgentni centar, hitna pomoć i vatrogasne stanice – sve krucijalne javne funkcije za stanovnike grada. Dodatno je zabrinjavajuće što se razmatra njihovo izmeštanje kao mehanizam za njihovu “reaktivaciju i punu funkcionalnost”, zbog toga što “mnogi od objekata ili kompleksa u javnoj svojini zauzimaju atraktivne i tržišno vredne lokacije u gradu”. Ovako postavljen strateški pravac rasvetljuje da je ekonomska vrednost zemljišta kriterijum koji može uzrokovati izmeštanje javnih funkcija iz centralnih u periferne zone zarad ostvarivanja privremene dobiti. Takođe je sporno što se po Zakonu o planiranju i izgradnji, postojeće i planirane površine javne namene ne mogu otuđiti iz javne svojine, ali svojom formulacijom ovaj plan otvara mogućnost za to. Pod pojmom decentralizacije su predstavljeni ciljevi za planiranje isključivo javnih namena od kojih se jedan odnosi na uključivanje privatnog sektora u realizaciju i funkcionisanje obrazovanja i zdravstvene zaštite, a za šta je navedeno da pojam površina javne namene ne definiše automatski i svojinski status. Ovako postavljeni ciljevi u poglavlju Decentralizacija mogu u potpunosti dovesti do degradacije usluga javnih službi koje bi trebalo da budu dostupne svima.

Zemljišna politika

Kao što prethodni deo teksta nagoveštava, postavljeni cIljevi u oblasti zemljišne politike u najvećem delu su usmereni na unapređenje uslova za privatizaciju zemljišta kao i podrške investitorima. Gradsko zemljište u javnoj svojiini predstavlja važan element planiranja u javnom interesu, a vođenje tržišnom logikom u njegovom upravljanju može imati izuzetno loše posledice po ravnomerni razvoj grada i distribuciju javnih funkcija prema potrebama svih stanovnika. Plan prepoznaje da prihod od prodaje javnog zemljišta nije adekvatan potrebnim sredstvima za programe uređenja građevinskog zemljišta, a uz to je prodaja trajno otuđenje ograničenog i vrednog resursa. Trebalo bi stoga razmotriti na koji način zakup zemljišta, u kombinaciji sa poreskim merama, može obezbediti dovoljno sredstava za opremanje zemljišta u kontinuitetu. Pored toga, potrebno je zaustaviti širenje građevinskog zemljišta na račun šumskog, poljoprivrednog i vodnog zemljišta, posebno zbog toga što sama demografska studija urađena za potrebe izrade GUP-a nalaže da broj stanovnika u narednih 20 godina neće rasti. U skladu sa svim navedenim, smatramo da je neophodno da cilj bude razvoj, a ne rast grada, tj. da planiranje kontroliše širenje građevinskog zemljišta, a da se zemljišna politika fokusira na očuvanje i održivo upravljanje zemljišnim fondom u javnoj svojini koji će biti neophodan za zadovoljenje potreba budućih generacija.

Životna sredina

U okviru ovog poglavlja, dat je osvrt na postojeće stanje i identifikovane probleme, međutim izostaju konkretne mere i urbanistički parametri kojima se kroz sprovođenje ovog plana i detaljnih urbanističkih planova oni rešavaju. Primeri takvih urbanističkih parametara su baštenske kolonije (urbane bašte) i ekološki indeks. Ovi koncepti jesu obrađeni kroz Plan generalne regulacije sistema zelenih površina, ali se ipak ne spominju u elaboratu novog GUP-a, te se ne uočava na koji način će se odvijati proces adaptacije i mitigacije na klimatske promene. Njihovo izostavljanje, između ostalog, utiče i na neefikasno rešavanje problema smanjenja procenta zelenih površina u korist izgradnje. Stoga je neophodno povećati udeo zelenila u direktnom kontaktu sa tlom na trgovima, skverovima, privatnim parcelama, kao i uvođenje poroznih i nereflektujućih površina koje će doprineti da se efekat toplotnih ostrva, ali i poplava u letnjem periodu usled intenzivnih padavina, smanji. Kada su u pitanju rešenja ozelenjavanja u gusto izgrađenom jezgru grada, neophodno je uvesti smernice koje se tiču energetske efikasnosti i tehnoloških rešenja za ozelenjavanje krovova i fasada objekata, vodeći računa o mehanizmima za njihovu priuštivost i održivost za dugi niz godina.

Stanovanje

Deo plana koji se bavi stanovanjem karakterišu predloženi principi koji su u najboljem slučaju arbitrarni, a u najgorem bi mogli da dovedu do dugoročno negativnih efekata. Njihova proizvoljnost se ogleda u promeni standarda koja se odnosi na izmene urbanističkih parametara, kao i transformaciji „celina koje se ne koriste na adekvatan način, a imaju potencijal za dalji razvoj“, što bez preciziranja konkretnim parametrima omogućava široku interpretaciju. Stambena podrška takođe nije elaborirana, a u formiranim ciljevima gubi smisao. Predlaže se „stanovanje po nižim cenama“ za srednju i perifernu zonu, bez objašnjenja kako je planirano da se dođe do nižih cena i koja je uloga ovog strateškog urbanističkog dokumenta u uspostavljanju ovih uslova, kao ni uloga grada/države. Diverzifikacija tipologije jedina pruža konkretnije informacije, predlažući da se u perifernoj zoni uvede individualno stanovanje na velikim parcelama, što implicira suburbanizaciju koja je u okviru struke prevaziđena kao greška.

Umesto toga, kako bi se ovim strateškim planom dugoročno omogućila izgradnja priuštivog stanovanja, smatramo da je diverzifikaciju potrebno proširiti tako da se odnosi i na modele profitno/neprofitno stanovanje, kao i privatno/javno stanovanje, uz jasno definisanje ovih odnosa i pružanja prostornih uslova za stambene alternative tržištu u javnoj i zadružnoj svojini. Da bi se izbegla segregacija i prostorna nejednakost na teritoriji grada, priuštivi oblici stanovanja bi trebalo da budu ravnomerno raspoređeni u svim zonama, uključujući i centralnu, što zahteva konkretne parametre i prostorna rešenja. Takođe, predlažemo uvođenje subvencija za izgradnju neprofitnih stanova kroz zemljišnu politiku, kao i zadržavanje i unapređenje pravila za planiranje određenog udela socijalnog stanovanja u investicionoj stanogradnji.

Zaključak

Ono što treba napomenuti, a što Urbanistički zavod kao obrađivač plana svakako naglašava, jeste da dokumentacija koja se našla na uvidu javnosti predstavlja konceptualno rešenje, koje iziskuje primenu smernica prikupljenih na RJU, a na osnovu čega se izrađuje znatno detaljniji Nacrt plana na koji će javnost ponovo imati priliku da reaguje tokom javnog uvida.

Imajući u vidu prethodno navedeno, zaista je neophodno da se predstojećem nacrtu plana pristupi u širem dijalogu kako sa građanima, tako i sa stručnom javnošću, jer se radi o generacijskoj prilici da oblikujemo naše urbano okruženje za narednih dvadeset godina. Na svima nama ostaje da insistiramo na učešću u ovom procesu i zagovaramo pravedan, solidaran i odgovoran razvoj Beograda po meri svih stanovnika.