Izmene plana generalne regulacije (PGR) – kada urbanističko planiranje postane instrument privatizacije prostora

Izmene i dopune Plana generalne regulacije (PGR) Beograda predstavljaju još jedan korak u dugotrajnom procesu u kojem se urbanističko planiranje udaljava od opšteg interesa i prerasta u instrument koji prvenstveno služi privatnim akterima. Iako se ove intervencije formalno prikazuju kao tehničke korekcije, one u suštini uvode strukturalnu promenu režima upravljanja prostorom i omogućavaju dalje otimanje javnih dobara u gradu. Činjenica da izmene i dopune ovog plana kontinuirano traju već šest godina, jasno ukazuje na sistematski pristup razgrađivanju stabilnosti planskog sistema, kroz niz parcijalnih i proizvoljnih intervencija.

Ključna izmena – Uvođenje „fleksibilnosti“ u zaštitu javnih prostora i objekata 

Srž trenutno aktuelnih predloženih izmena odnosi se na deo plana u kojem se definiše „Kompatibilnost namena“. Predlaže se sledeća odredba: “Prenamena površina za javne namene (saobraćajne površine, površone za infrastrukturene objekte i komplekse, komunalne površine, javne zelene površine i šume, objekte i komplekse javnih službi i površina za sportske objekte i komplekse) u površine ostalih namena dozvoljena je samo izradom plana detaljne regulacije, uz saglasnost nadležnih institucija.” 

Predložena odredba omogućila bi da se bilo koja javna namena (u šta spadaju škole, vrtići, domovi zdravlja, bolnice, univerziteti, instituti, službe socijalne zaštite, javne zelene površine, šume, saobraćajne površine, komunalna infrastruktura i njeni prateći objekti, i dr.) može promeniti u bilo koju drugu komercijalnu (privatnu) namenu (poput stanovanja, komercijalnih objekata, privrednih zona, i dr.) izradom plana detaljne regulacije (PDR), samo uz saglasnost nadležnih institucija. 

Iako je ova formulacija predstavljena kao tehnički detalj, ona predstavlja radikalan instrument deregulacije planiranja, jer se njom ukida svojevrsna zaštita od privatizacije javnih namena i prostora u planskom sistemu. 

Takođe, odlučivanje o nameni (a onda i o svojinskom statusu) zemljišta premešta se sa višeg nivoa planiranja koje sagledava ceo grad, na niži nivo planiranja, odnosno na planove detaljne regulacije, koji parcijalno sagledavaju prostor. Na taj način se otvara prostor za ad hoc odluke i preoblikovanje grada u skladu sa kratkoročnim interesima investitora.
U suštini, ova fusnota uvodi permanentnu izuzetost od pravila – mogućnost da svaka javna površina bude prenamenjena, bez jasnih kriterijuma, standarda ili analiza. To je oblik “fleksibilnosti” koji odgovara privatnim akterima i koji obesmišljava postojanje sistema planiranja prostora. 

Javno zemljište i objekti u riziku – šta sve može biti privatizovano

Direktno su ugrožene sve javne namene – objekti obrazovanja (vrtići, škole, fakulteti…), objekti zdravstvene zaštite (ambulante, domovi zdravlja, bolnice), objekti socijalne zaštite (domovi za nezbrinutu decu, svratišta, centri za socijalni rad…), objekti kulture, saobraćajna infrastruktura, objekti komunalne infrastrukture, sportski tereni i javni sportski centri, javne zelene površine (parkovi, obale reke, zelenilo u stambenim blokovima, i dr.), kao i gradske šume. 

Ukidanjem zaštite javnih namena u PGR-u otvara se mogućnost da se javno zemljište, koje se ne može prodavati dok je definisano kao javna namena, pravno pripremi za privatizaciju, izradom plana detaljne regulacije. Prenamena prethodi prodaji, a prodaja otvara prostor za gradnju sadržaja koji donose najveći profit, bez obzira na potrebe lokalnog stanovništva ili razvojne prioritete grada.

Nakon što bi se predložene izmene PGR-a usvojile, stotine investitora  bi dobilo vetar u leđa da u planovima inicira i prenamenu svih gore pomenutih javnih namena, praćeno namerom da te parcele posle i otkupi od grada. Sve što je potrebno da do prenamene dođe, jeste saglasnost komisije za planove grada Beograda, kojoj takve odluke nisu ni malo strane, niti oko njih okleva. I zato, kada se postavi pitanje “šta je sve u riziku od prenamene i privatizacije” – odgovor je sve. 

Svaka parcela u javnoj svojini grada, bilo da je na njoj već neki javni objekat ili da predstavlja zemljište na kojem bi trebalo javni objekat podići, kao i svako parče javnog zelenila u gradu, uključujući gradske šume. 

Nedospustivo je da grad ima plan generalne regulacije, koji umesto da reguliše izgradnju i štiti i unapređuje javne prostore i objekte za potrebe svojih stanovnika, zapravo predstavlja svojevrsni katalog rasprodaje javnog zemljišta i objekata! 

Posledice – u kakvom ćemo onda gradu živeti

Posledice slobodne prenamene javnih namena planovima detaljne regulacije izuzetno su ozbiljne, opasne i dugoročne! Beograd već sada raspolaže sa svega 9% javnih zelenih površina, što je daleko ispod preporuka za gradove ove veličine i gustine. Daljom prenamenom javnih zelenih površina i šuma, koja se omogućava ovim izmenama PGR-a, i koja bi intezivirala već sada prisutan trend rapidnog smanjivanja javnih zelenih površina u gradu, Beograd bi veoma brzo mogao da spadne i na manje procente. Scenario u kojem Beograd ima 3% javnih zelenih površina i šuma, iako zvuči apokaliptično, postaje veoma izvestan ukoliko bi se nastavilo dalje sa ukidanjem svakog oblika planske regulative i zaštite prostora. 

Takođe, ukoliko grad rasproda i preostale rezerve javnog zemljišta, postaće nemoguće obezbediti nove škole, vrtiće, zdravstvene objekte i druge javne službe. Time nestaje osnovni kapacitet i resurs grada, neophodnan za planiranje svog razvoja i za omogućavanje svojim stanovnicima da ostvare i ispune svoje osnovne potrebe. Ako više nema javnog zemljišta za javne zdravstvene i obrazovne objekte, onda je potpuna privatizacija zdravstva i školstva izvestan scenario.

Grad u kojem se odluke donose ad hoc, kroz fragmentisane i investitorski inicirane planove, zemljište privatizuje, a zelenilo sasvim nestaje, postaje grad trajne prostorne nejednakosti i institucionalne slabosti, ali i grad pun rizika po javno zdravlje i dobrobit građana. U takvom gradu sve štetne posledice trpe stanovnici, dok šaka pojedinaca profitira. 

Takav scenario urbanizacije ne smemo smatrati nekom slučajnom devijacijom, već razumeti kao direktnu posledicu dugotrajnog i temeljnog uspostavljanja neoliberalno-autoritarnog planerskog režima u kojem “fleksibilnost planiranja” služi kao mehanizam za demontažu javnog interesa i olakšanu privatizaciju, odnosno otimanje javnog zemljišta. Prema ovoj logici planiranja, koja se ovim izmenama dodatno učvršćuje, Beograd će postati grad u kojem nema mesta za ljude, jedno izuzetno neprijateljski nastrojeno okruženje za život, u kojem će neki od nas preživljavati, a neki neće moći čak ni to. 

***

Ono protiv čega se bunimo i borimo odnosi se na ideju da se razvoj grada treba zasnivati na potpunoj privatizaciji javnog zemljišta i javnih objekata unutar sprege ekonomskih i političkih elita koje pod sobom gnječe institucionalne i pravne sisteme – a onda i na pokušaj da se takve prostorne politike legitimišu predloženim izmenama plana. 

Stoga je zahtev da se predložene izmene PGR-a odbace ujedno i zahtev za uspostavljanjem planskog sistema u kome se javne namene trajno štite, strateško planiranje postaje obavezujuće, a odluke o korišćenju prostoru zasnivaju na analitičkim kriterijumima — umesto na ad hoc intervencijama. 

To je zahtev da se uspostavi planski sistem u kome se odluke o korišćenju prostora donose kroz transparentne procedure, uz obavezne analize javnih potreba, dostupnost podataka, ograničavanje diskrecionih nadležnosti Komisije za planove i obavezno uključivanje stručne i lokalne zajednice u ranim fazama procesa. Kao i da upravljanje prostorom svima garantuje dugoročnu dostupnost javnih usluga u svim delovima Beograda. 

Važeći plan generalne regulacije na ove zahteve ne može da odgovori, a još manje predložene izmene. Zato ih je neophodno odbaciti i razviti plan koji nije fleksibilan prema investitorima, a rigidan prema potrebama građana, već obrnuto.