Rad sa zajednicom

Iako je nominalno zakonski okvir u Srbiji opredeljen za učešće javnosti u donošenju odluka i zakonskih i planskih dokumenata, u praksi se ova participacija svodi na informisanje i konsultovanje, što su najniži nivoi učešća. Dodatno, postojeći oblici participacije se retko sprovode transparentno i dosledno. Kao posledica takvog ponašanja institucija, one se udaljavaju od potreba javnosti, koja potom gubi poverenje u institucionalne procese. Uz to, ekspertska zajednica u velikoj meri još uvek ne zagovara puno učešće javnosti, iako je to par excellence političko pitanje, ono oko kog svi zajednički treba da pregovaramo. U takvom kontekstu, višegodišnje iskustvo našeg kolektiva u pokušaju promene ovakve situacije, što kroz analizu i predlaganje drugačijih, participtivnijih politika, što kroz rad sa građanima i njihovo osnaživanje, pokazalo je da su promene nesumnjivo moguće.

Kroz Krizni štab za urbanističko planiranje naš rad je fokusiran na direktanu saradnju sa lokalnim samoorganizovanim grupama građana, koje žele da se suprtstave određenoj prostornoj intervenciji koja nije u interesu njihove zajednice. Naša podrška je uglavnom usmerena na njihovo osnaživanje, kroz radionice i treninge, pružanje relevantnih znanja i alata u oblasti planiranja, kako bi njihove potrebe bile jasnije artikulisane i podržane snažnijom (često samo u tehničkom smislu) argumentacijom. Mnogo uvida koje smo i sami dobili iz svih ovih lokalnih borbi direktno je informisalo različite alate za osnaživanje uščešća građana u urbanističkom planiranju koje smo razvili za sve postojeće i buduće samoorganizovane građane. Tokom poslednjih 5 godina ostvarili smo saradnju sa više od 60 samoorganizovanih lokalnih grupa građana širom Srbije, sa više od 10 pojedinaca/aktivista, 6 istraživačkih novinara, i uradili smo više od 30 samostalnih analiza zakona, planova i projekata oko kojih smo mobilisali širu javnost u cilju zaštite javnog interesa. Sva ova partnerstva sa građanskim grupama samo su potvrdila naše početno uverenje da građani itekako imaju i kompetencije i kapacitet za puno učešće u kreiranju planskih rešenja za svoje gradove, samo je neophodno da su im dostupne sve potrebne informacije i da poznaju proces odlučivanja. 

Imajući to u vidu, osim što ukazujemo na nužnost unapređivanja postojećih procesa participacije, želeli smo i da osmislimo i promovišemo nove modele uključivanja građana koji će participaciju kvalitativno unaprediti i podići na više nivoe saradnje i partnerstva institucija i građana. U tome smo bili inspirisani praksom deliberativne demokratije kao pristupa donošenju odluka koji se poslednjih godina sve više koristi u institucionalnom okviru i van njega u mnogim zemljama Evrope, kao i konkretnim iskustvom učešća našeg kolektiva u građanskim skupštinama u organizaciji Instituta za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu i Valjevu. 

Iako je model građanskih skupština primenjiv na čitav spektar tema, mi smo želeli da ovaj model primenimo i prilagodimo oblastima u kojima već delujemo, a za početak u oblasti urbanističkog planiranja, nadgrađujući tako naš višegodišnji rad sa građanima i lokalnim zajednicama. U pokušaju da i sami istražimo potencijale i dobrobiti ovog modela, organizovali smo tokom 2021. i 2022. godine ukupno četiri mini građanske skupštine na temu konkretnih urbanističkih planova. U svakoj od ovih skupština uestvovalo je između 35 i 40 građana sa teritorije za koju se izrađuje plan, a oni su zajedno sa ekspertima iz oblasti urbanističkog i prostornog planiranja, saobraćaja, komunalne infrastrukture, zelene infrastrukture i dr. osmišljavali prostorna rešenja za probleme koje osećaju svakodnevno u svojim komšilucima. Ovim skupštinama trebalo je da prisustvuju i predstavnici institucija i donosioci odluka, ali se nažalost nisu odazvali pozivima. 

Za razliku od najčešće jednosmernih komunikacija sa građanima u postojećem sistemu, pri čemu se ne obezbeđuje ni diverzitet učesnika, niti učesnici poseduju sve informacije, i kroz koje se sakupljaju stavovi i potrebe građana, a najčešće potom ne uvažavaju, format građanske skupštine nudi sasvim drugačiji model su-odlučivanja. One predstavljaju pokušaj da se obezbedi siguran prostor za ravnopravnu diskusiju između različitih aktera koji koriste, planiraju i upravljaju jednom teritorijom (stanovnici nekog dela grada, urbanisti, stručnjaci, lokalne građanske inicijative, donosioci odluka, itd). Njihova iskustva i znanja proizvode različite uvide, ponekad i suprotstavljene, u vezi sa određenim prostorom, te je kroz moderirane diskusije u malim grupama i plenarne formate u okviru građanske skupštine predviđeno da se ovakvi uvidi pre svega jasno rasvetle, argumentuju, a onda i pokušaju pomiriti sa težnjom da se postigne konsenzus oko rešenja koje je zapravo u zajedničkom interesu.