Koliko toplotnih talasa možemo da preživimo? Zavisi od zelenila koje budemo imali.

Dva toplotna talasa koja smo, slobodno možemo reći, preživeli ovog leta, najintenzivniji su u poslednjih nekoliko godina. Ipak, prognoze kažu da će ovo leto biti jedno od hladnijih u odnosu na to kakva nas čekaju u budućnosti. Istraživanja pokazuju da će u narednim decenijama letnje temperature ići do 45 stepeni, a u urbanim sredinama i do 50 stepeni. Ovde nam se već priviđa scena iz filma Don’t look up, kada Dženifer Lorens u jutarnjem programu iz nemoći i očaja počinje da se dere da ćemo svi umreti. Ipak, kako nam trenutno ne preti asteroid koji će da zvekne u celu planetu Zemlju (koliko mi znamo), za nepodnošljive vrućine postoji faktor koji može prilično da pomogne, a to je faktor zelenila. Ono nam omogućava prijatnije letnje temperature, čistiji vazduh i zaštitu od velikih atmosferskih padavina, koje se sve češće javljaju upravo nakon toplotnog talasa. Pa, gde je zapelo sa ozelenjavanjem grada, pitate se. Zapelo je jer su investitori bacili oko na zelene površine i već računaju koliko bi maksimalno kvadrata moglo tu da se smesti, a gradska uprava sve to dozvoljava.

Grad Beograd je prema GUP-u (Generalni urbanistički plan) iz 2003. godine imao 19% javnih zelenih površina, a prema najnovijem konceptu GUP-a (2021-2041) javnih zelenih površina ima samo 9%. U kontekstu klimatskih promena, ovo je zaista alarmantan podatak i neophodno je da se zaustavimo i restartujemo plansku praksu. Pažnja se mora posvetiti hlađenju grada između ostalog, kroz ozelenjavanje, posebno centralnih zona, koje su po pravilu najužarenije. Jedan od primera su opštine Vračar i Stari grad na kojima ima 0% šumskih površina. Zbog toga su centralne zone često i toplotno ostrvo, odnosno, zona grada koja je značajno toplija od drugih gradskih zona. To su uglavnom područja koja su gusto izgrađena, gde je zemljište devastirano, a poroznost tla je niska. Takođe, tu su velike površine koje su prekrivene veštačkim materijalima poput betona, stakla i metala, koje tokom dana akumuliraju toplotu, a kada padne noć, one tu toplotu ispuštaju. Tada imamo tropske noći i moguće ozbiljnije zdravstvene probleme stanovnika koji žive u ovim zonama. Toplotni talasi su prepoznati kao posebna opasnost za stariju populaciju, jer mogu dovesti i do smrtnog ishoda.

Planiranje zelene infrastrukture treba da bude pažljivo osmišljeno, da uključuje sve relevantne stručnjake, ali i građane koji su često najglasniji u prepoznavanju važnosti zelenih površina. U prethodnih pet godina, kroz naš rad sa 22 lokalne inicijative u Beogradu, pokazalo se da je čak 20 lokalnih grupa reagovalo upravo zbog smanjivanja javnog zelenila. Pored toga, naše istraživanje javnog mnjenja iz 2021. godine pokazuje da je zaštita životne sredine prioritet za 47% Beograđana, dok 77% njih smatra da javnih zelenih površina u urbanim delovima grada ima premalo.
Međutim, uprkos tome, zelenila u novim planovima nema. U nekoliko aktuelnih planova koje smo analizirali primetili smo da je planirano uklanjanje javnog zelenila. Ovde ćemo dati dva primera.

Prvi je plan za naselje Braće Jerković, gde se u neposrednoj blizni doma za nezbrinutu decu Jovan Jovanović Zmaj, na mestu velike zelene površine planira 5000 kvadrata stambeno-poslovnog prostora. Istina, ova zelena površina trenutno jeste neuređena, ali mogla bi da bude mnogo toga pre nego betonski kompleks. Stanari su burno reagovali na ovaj plan, organizovali su se i pružaju otpor investitorima, jer s pravom smatraju da ova površina može da postane lep, uređen park, kakav Beogradu zasigurno fali.

Drugi primer je plan za podzemnu garažu kod hotela Bristol. Ova podzemna garaža se planira na 70% površine skoro pa jedine zelene zone u ovom delu grada. Iako će nadzemna površina parka ostati relativno slična, izuzetno je važno i da park zadrži svoj podzemni deo, a ne da se ispod nalazi garaža. Park bez svog podzemnog dela praktično nije park, jer nema osnovnu funkciju upijanja vode, niti hlađenja okoline. U ovom slučaju, to je od izuzetne važnosti jer je Savski amfiteatar prepoznat kao toplotno ostrvo i područje koje je do sada imalo godišnje 50 tropskih noći u proseku!

Grad Beograd je 2019. godine doneo plan generalne regulacije sistema zelenih površina grada Beograda, koji predstavlja sjajnu osnovu i priliku za ozelenjavanje grada. Ipak, na jedan krajnje perfidan način, grad je ovaj plan doneo kao opcioni, a ne obavezujući (što je u suprotnosti sa zakonskim okvirom planiranja). U praksi to znači da ako nekom investitoru ne odgovara to što je planom na predmetnoj lokaciji predviđena zelena površina, ni on ni nadležne institucije ne moraju da ispoštuju tu odredbu i mogu da promene namenu lokacije.

Ovo, nažalost, nije slučaj samo Beograda, već velikog broja gradova u Srbiji, pa čak i planina, što možemo videti na primeru Zlatibora. Podvlačimo, zelenilo u direktnom kontaktu sa tlom predstavlja najznačajniji element zelene infrastrukture, čiji su benefiti najznačajniji i teško zamenjivi nekim drugim elementima. To je pre svega visoko drveće sa bogatim krošnjama i parkovi sa svojim podzemnim, zemljanim, delom. Drveće u saksijama, u žardinjerama, na terasama i krovovima ne može biti primarna zelena infrastruktura, niti zamena za uklanjanje javne zelene površine. To može biti prateća mreža zelenila, poput zelenih krovova i terasa, ali obavezno u kombinaciji sa većim površinama zelenila u direktnom kontaktu sa tlom.

Krajnje je neodgovorno od gradske uprave da odgovornost za zastupljenost zelene infrastrukture u gradu prepusti investitorima na slobodan izbor. Uostalom, njihov posao nije da faktički određuju koliko ćemo imati javnog zelenila, već da poštuju plansku regulativu, koja im daje okvire, smernice i granice do kojih mogu da idu.

Na tom tragu, rešenje je, čini se, jednostavno – samo plansku praksu treba okrenuti naopako. Plan koji prepoznaje značaj zelenih površina, predviđa ozelenjavanje grada i koji razume suštinski značaj formiranja mreže zelenila, morao bi da bude obavezujući prilikom planiranja, a ne opcioni. Ovim planom se i konstatuje da u Beogradu ima tek toliko stabala za proizvodnju kiseonika za 300 000 stanovnika. Pošto nije opcija da ostalih milion stanovnika zadrže dah, prvi cilj u odbrani javnog zelenila je da promenimo status plana i da ga učinimo obavezujućim. Da bismo to promenili, potrebna nam je i pomoć zajednice. Potpišite peticiju na našem sajtu i budite naš dodatni argument za neophodnost zelenila, što ćemo predstaviti i zagovarati pred odbornicima gradske skupštine, Ustavnim sudom i u pritužbi urbanističkoj inspekciji pri nadležnom Ministarstvu.

Bolji gradovi, zdraviji ljudi – potpiši za zelenilo!

Ministarstvo prostora – Marija Penezić

Teks prvobitno objavljen u časopisu liceulice