Kako će se ovog leta rashladiti energetski siromašni?

Tekst prvobitno objavljen na portalu Oblakoder

Jedan vreli letnji dan u mom životu protiče ispod klime, razgaćena, sa hladnom kafom na stolu i laptopom ispred sebe. Vazduh je i dalje težak, voda mi se traži na svakih pola sata, ali je realno da je stanje podnošljivo, u nekim trenucima čak i prijatno. Po svemu sudeći, ja sam povlašćena kategorija stanovništva, koja ima dovoljno sredstava da se rashladi i pijucka svoju ledenu kafu na 40 stepeni, a nedaleko od mene nalazi se prizemna kuća, čiji domaćini ove mogućnosti nemaju. Klima uređaj nije instaliran u prostorijama, hlad se pravi otvaranjem suprotnih vrata i prozora, u narodu poznato kao promaja, a ako se uz to još i sprema ručak, onda topao vazduh kruži kroz celu kuću. Kada se zatvore prozori, praktično je nemoguće disati, jer se zbog loše izolacije hladan vazduh ne zadržava u kući. Noću se loše spava, što u velikoj meri utiče na opšte zdravlje, a danju je skoro potpuno neuslovno za život, pa su ljudi prinuđeni da vreme provode napolju, gde su osuđeni na dodatni topao vazduh koji izlazi napolje iz naših klima uređaja, dok nas unutra rashlađuje.

Ovako izgleda letnji dan u energetskom siromaštvu. Sigurni smo da vam nismo otkrili toplu vodu, i da ste vi ili neko vaš, nažalost, nekada bili u ovakvoj situaciji. Istraživanja RES fondacije kažu da je u stanju rizika od energetskog siromaštva preko million domaćinstava u državi. Srbija je 2020. godine usvojila i zvaničnu definiciju energetskog siromaštva:

Stanje u kojem domaćinstvo nema na raspolaganju dovoljno mogućnosti da obezbedi potrebnu količinu energije koja je neophodna za zdrav i dostojanstven život i to na način koji ne ugrožava druge osnovne životne potrebe domaćinstva ili šire zajednice.

Kada bi naš sugrađanin sa početka teksta ugradio klimu u svoju kuću, ona bi trošila više struje od standardnog troška, jer su ovo stambene jedinice koje uglavnom imalu lošu izolaciju i instalacije, te se hladan vazduh ne zadržava dovoljno dugo unutra. Ono što posebno zabrinjava energetski siromašna domaćinstva je zimski period, odnosno da će cena drva svake naredne zime biti skuplja, a sa energentima i ostale životne namirnice.

Imperativ da se preduzme nešto kako bi se smanjilo energetsko siromaštvo i emisija čestica opasnih po zdravlje je sve veći, a to ne može da se učini bez konkretne pomoći države.

Foto / Dušan Rajić

Veliki broj domaćinstava nema uslove da poboljša energetsku efikasnost doma

Kada izbor pada na to da li ćeš obezbediti hranu i struju za narednu nedelju/mesec ili uložiti u zatvaranje rupa oko vrata, prozora, jasno je da ćeš birati da osnovne potrebe i obaveze budu podmirene, a vrućinu ćeš već nekako izdržati. Mere energetske efikasnosti su veoma jednostavne (izolacija, instalacije, stolarija…) i svakom domaćinstvu je jasno od koje rupe bi se prvo krenulo, ali one zahtevaju dodatni i neplanirani trošak koji je nemoguć za onog koji nema ni za redovne obaveze. Godinama unazad podaci Republičkog zavoda za statistiku pokazuju da više od 30% domaćinstava u Srbiji nije u mogućnosti da izdvoji novac za neočekivane troškove u iznosu od oko 16 000 dinara.

Većina ljudi jednim klikom rashladi vreo stan, ne razmišlja kako da zaspi uveče u sobi u kojoj ima preko 20 stepeni i nepodnošljivo je zagušljivo, kako da izbegne paljenje šporeta u već vreloj prostoriji i slično. Oni koji žive u energetskom siromaštvu moraju da misle o svemu tome i o svakom koraku unapred, da osmisle taktike za rashlađivanje i koriste svaki trenutak vetra ili kiše, koje će malo rashladiti prostor, kao i da što ranije spreme ručak, da sobe za spavanje ne budu još toplije uveče.

Mere države moraju biti usmerene ka siromašnima

Energetski siromašna domaćinstva najviše problema i troškova imaju tokom zimskog perioda, ali iako tokom letnjih dana nemaju prevelikih troškova, svakodnevni život im je prilično otežan i nepodnošljivo vrući dani smanjuju njihove vitalne funkcije. Konkretna mera pomoći koja bi bila od velikog značaja je povećanje energetske efikasnosti stambenog prostora, kako bi prostorije što duže ostajale rashlađene.

Država daje subvencije za obnovu objekata i uređaja u energetski efikasne, ali ova subvencija je moguća do 50% iznosa, dok ostatak treba da obezbedi domaćinstvo. Shodno tome, ova mera ima najveći obuhvat među stanovništvom koje bi trošak obnove mogao i sam da iznese, dok manje imućni deo stanovništva ponovo ostaje uskraćen za neophodnu pomoć, jer nema sredstva za svoj udeo u ulaganju.

Krajnje je nepravedan ishod da onaj ko ima mogućnost da samostalno sprovede mere renoviranja ima pomoć države i plaća manje račune u budućnosti, dok onaj koji nema i dalje živi u lošijim uslovima i ima veće račune za energente. Zdravlje ljudi koji žive u ovim uslovima je ozbiljno narušeno, što pokazuje i višak smrtnosti koji imamo iz godine u godinu tokom letnjeg perioda.

Jasno je da energetsko siromaštvo nije atraktivna ni plodonosna tema za političku javnost i da politički poeni neće biti brzo i lako merljivi, ali je i izvesno da je država ta koja mora usmeriti pomoć ka domaćinstvima koja nemaju mogućnost za neplanirane troškove, u suprotnom oni će ostati u spirali siromaštva. Konkretnija državna pomoć bi bilo poklanjanje efikasnijih uređaja za grejanje, kao i pomoć pri nabavci održivijeg ogreva boljeg kvaliteta ali i mere povećanja energetske efikasnosti stambenih objekata koje uzimaju u obzir socio-ekonomsku situaciju domaćinstva. U suprotonom, zelena tranzicija će samo produbiti društveni jaz među stanovništvom, pa ni njeni efekti neće biti pravedni ni pozitivni, bez obzira na potencijalno smanjenje emisije štetnih čestica.