grad koji nestaje i grad koji nastaje

Tekst pisan i objavljen u nedeljniku NIN izdanje 04.01.2024.

Kada pogledamo retrospektivno na  2023. godinu, jasno nam je da se Beograd trajno menja. I nije problem što se menja, promena nije nužno loša stvar, nego je pitanje u kom pravcu se menja, na koji način se to radi i za čije potrebe. Praksa planiranja grada kroz urbanističke projekte (ili odokativno), a da pritom još uvek nemamo usvojen glavni strateški dokument, Generalni urbanistički plan do 2041 (GUP), kao i kontinuirana borba za svako parče zelenila i očuvanje simbola Beograda i kulturno-istorijskih predela, obeležila je i ovu godinu. Međutim, pored favorizovanja privatnih interesa, posebnu pažnju javnosti privukli su projekti i planovi koji se odnose na neke od simbola Beograda, a gotovo u kategoriji presedana, i regulativa kojom se pojedinačni interesi i materijalne koristi legalizuju zakonima na štetu javnog interesa i demokratskog sistema.

Godina je počela istraživanjem BIRN-a koje je pokazalo da je Beograd raj za divlju gradnju, te da je 450 000 kvadratnih metara stambenih objekata izgrađenih posle 2015. godine legalizovano, iako to važeći zakon ne dozvoljava. Takođe se navodi da je u pitanju sistemska praksa koju su pojedini iskoristili za vrtoglavo bogaćenje. Dakle, sistemski se moćnicima pune džepovi kroz (stano)gradnju, umesto da se kreiraju politike i prakse čija je osnovna namera da svaki čovek ima krov nad glavom i živi u zdravom i prosperitetnom gradu. 

I ove godine je Beograd bogat primerima upravo takvih sistemskih praksi, koje sada već možemo smatrati trendovima u planiranju, pa iako teško, uspeli smo da napravimo neki pregled godine i naših top 10 dok cveta hiljadu cvetova. 

10. Nova stara zgrada Pošte

Urbanistički projekat montipajtonovski prezentovan javnosti pred kraj godine. Naime, predloženo je da se sadašnji modernistički objekat Pošte sruši, da se napravi nova koja će biti ista kao ona sa početka 20. veka po projektu Momira Korunovića, i da ne bude pošta. Dakle, izgrađena stara Pošta neće biti pošta, već će biti kulturni centar, a namena dvotrećinski komercijalna. Mogli bi zapravo zaključiti da se radi o sjajnom kontekstualnom uklapanju, jer se u neposrednom okruženju nalazi najveći tržni centar koji se zove Galerija.   

9. Gardeni, elixiri i zlatni retriveri

Primetili smo da postoji jedan specifičan trend kojim se prodaje lepa i sigurna budućnost. U pitanju su projekti koji imaju dve zajedničke stvari – prva je da vam se sa stanom prodaje savršen život, besprekorno uređeni enterijer, srećna porodica sa dvoje dece i zlatnim retriverom, a druga da nose specifične nazive, kako bi se stanari osećali još posebnije u odnosu na druge Beograđane. Više nije dovoljno prostorno razdvojiti slojeve društva, sad se insistira i na simboličkom odvajanju, kroz jezik i korišćenje naziva poput Victory Garden, Elixir Voždovac, The One i slično, jasno vam je kuda ide nabrajanje. 

Zanimljivo je i često korišćenje reči garden, kao da je reč o nekim magičnim baštama koje otklanjaju zagađenje i nesnosne vrućine, a u realnosti u proseku, imaju tek 15% zelenila u direktnom kontaktu sa tlom. 

8. Kako živiš kada nisi bogat?

Pod rednim brojem 8, izdvojili smo planove koji se bave naseljima na periferiji, iz kojih se jasno vidi da se neki građani tretiraju kao građani drugog, pa i trećeg reda. Plan koji to potvrđuje je upravo onaj za Mali Mokri Lug, kojim se ukida rešenje da tramvajske šine idu dalje od Ustaničke ulice u ovo naselje. Trenutno iz naselja postoje tri autobuske linije čije su kranje tačke Šumice ili Cvetkova pijaca. Dakle, em što se stanovnicama tog naselja ne omogućava povezanost sa centrom grada gde mnogi obavljaju svakodnevne i egzistencijalne obaveze, em se planom daje i jasan stav o značaju javnog prevoza. U kontekstu klimatske krize i masovne urbanizacije, javni prevoz se smatra važnim elementom održivih gradova, te unapređenje infrastrukture i kapaciteta javnog prevoza ide u korist zaštite životne sredine.  

Što se tiče javne infrastrukture, slična praksa nalazi se i u planu za Jajince, u kom se planira novih 37 hiljada stambenih kvadrata i 14 hiljada komercijalnih, dok se predškolske ustanove planiraju u samo 520 kvadrata. Prema ovom planu, kapaciteti predškolskih ustanova dovoljni su za 70% dece iz naselja obuhvaćenog planom. Pitanje je šta se dešava sa ostalom decom koja budu ispod crte kapaciteta, ali i gde su drugi objekti i prostori javne namene, koji će stanovnicima naselja služiti u svrhu socijalne zaštite, zdravstvenih usluga, rekreacije, kulture, obrazovanja? 

7. Rakovica nova meka za investitore, ali ne i za građane

U Rakovici su se tokom prethodne godine u fazi izrade nacrta našla tri plana detaljne regulacije, koja zajedno pokrivaju površinu od 658ha, a čini se da nas nastavak tek čeka. Namena koja je dominantno zastupljena u ovim planovima je stanovanje, dok se javne službe, rekreativne površine, zelenilo i drugi sadržaji pojavljuju tek u obrisima. Niko ne čuje građane koji u naselju žive da im je potreban park, vrtić, kulturni centar, sportski centar, uređene javne površine, mesta javnog okupljanja ili da rekonstrukcija jedne od glavnih saobraćajnica, započeta pre 6 godina, još uvek nije dovršena. 

Ovde se takođe može videti odnos grada prema objektima industrijskog nasleđa, na primeru IMR-a, gde je planirano novih 200 hiljada stambenih kvadrata i 40 hiljada kvadrata javnih službi. Možda ovo deluje kao sasvim korektna kvadratura izdvojena za javne namene, međutim i sam plan konstatuje da će i pored toga nekih 700 predškolaca i 400 osnovaca iz novoplaniranog naselja ostati uskrećeno za mesto u vrtiću ili osnovnoj školi. Pored kompleksa IMR-a, na meti se našao i kompleks fabrike “21. Maj”, na čijem mestu se planira izgradnja objekta tri puta višeg od onoga što je dozvoljeno. Da se razumemo, niko ne očekuje da stari objekti propadaju, ali je neophodno razmotriti kako bi mogli da se prenamene u javnu svrhu, umesto izgradnje stambenih blokova, i betoniranja zelenih površina. 

6. Selidba Zoološkog vrta

Početkom februara odjeknula je vest da se Zoološki vrt premešta sa Kalemegdana, a gradonačelnik je nakon kratke misteriozne ćutnje odlučio i da otkrije lokaciju premeštaja – tu negde na Adi. Za početak, želimo da istaknemo da je poželjno premestiti Zoo vrt sa Kalemegdana, jer je u pitanju mali prostor koji nije adekvatan za život životinja, a uz to u pitanju je toplotno ostrvo koje je teško za preživljavanje tokom leta. Ako grad već ostaje pri tome da se životinje drže u ovom formatu turističke atrakcije, onda im je neophodno omogućiti osnovne uslove za život. Ono što sigurno ne može da se radi je da se odokativno bira lokacija gde će se Zoo vrt premestiti, (to ne može ni za šta nikada da se radi, i upravo tome služi planiranje) pa se ispostavi da je to lokacija na kojoj ljudi žive već decenijama. Kakva god da je pravna pozadina ovog naselja, grad ne može da zanemari činjenicu da ljudi na tom mestu stanuju, te je potrebno najpre obezbediti adekvatnu stambenu zaštitu ili alternativu, ili potražiti drugu lokaciju za Zoo vrt. 

5. Hotel Jugoslavija – nastavak privatizacije priobalja

Kada smo u uvodu spomenuli brisanje simbola Beograda, takav jedan čin je plan za hotel Jugoslavija, odnosno, za skoro 12 hektara zemljišta oko hotela i sam objekat. U planu se navodi da je hotel devastiran tokom ratova i da ga više nije moguće renovirati, ali ga je zato moguće delom srušiti, a delom nadograditi u visinu od čak 155m. Prema planu višeg reda maksimalna visina je 37m. Međutim, ukoliko ste dovoljno vešti i imate gradsku upravu na svojoj strani, možete u planovima detaljne regulacije manipulisati idejom “projekta od izuzetnog značaja”, i tako otići  nebu pod oblake. 

Beograđani su burno reagovali na ovaj plan i napisali brojne primedbe, jer ovde nije pitanje samo hotela kao kulturno-istorijskog simbola, već i celog priobalja i Zemunskog keja koji treba da budu javno dostupni. Priobalje je javni prostor koji se aktivno koristi, a ukoliko se ispuni isključivo luksuznim sadržajima, svi koji su do sada uživali u reci, više to sebi neće moći da priušte. 

4. King’s Slavija 

Ovogodišnje rušenje na Slaviji uznemirilo je javnost jer su ovog puta srušene tri kuće, koje su imale veliku arhitektonsku vrednost i čije je fasade prema uslovima Sekreterijata za urbanizam trebalo sačuvati. Svedočili smo da to nije učinjeno, već da je prostor očišćen i spreman za izgradnju „King’s Circle Residences“, sa više od dvesta stanova u četiri lamele, pratećim spa centrom, dečjom igraonicom i velikom površinom za garažu. Planirani su i komercijalni sadržaji, poput prodavnica, restorana i poslovnog prostora. Pored ovog projekta, u drugom planu na Slaviji, planira se izgradnja 36 hiljada kvadrata komercijalnog prostora na mestu doskorašnjeg javnog parkinga, kao i ustanove kulture, koja bi trebalo da bude biblioteka, čitaonica i mesto za događaje manjeg obima.

Pitanje koje se samo nameće je gde će svi ti ljudi da stanu i kako ćemo da se krećemo kroz najprometniji kružni tok i oko njega, a odgovor se izgleda može potražiti u Džejevim stihovima – kupi svoje stvari, još si dobro proš`o, bolje da se vratiš odakle si doš`o.

3. Sajam – udri po nasleđu i, normalno, nastavi da otimaš priobalje

Predsednik Srbije je svojim najdražim vidom komunikacije – putem TV medija, obavestio javnost da je zemljište na kom se nalazi Sajam prešlo u vlasništvo Beograda na vodi. Ovim je jasno rečeno da će se širenje i izgradnja Beograda na vodi nastaviti, ovaj put legalnije i  (nadamo se) bez noćnog rušenja, ali ipak rušenja svih objekata, osim Hale 1 koja ima zaštitu. 

Na vebsajtu irskog arhitektonskog biroa smo saznali da se na ovom prostoru, verovali ili ne, planira toliko puta već spomenuto luksuzno stanovanje, ali i panoramski točak, kao dodatna atrakcija. Dakle, ovde je prvi problem što se celom ovom priobalnom potezu, a potencijalno i Hali 1 koja se tu našla, oduzima status javne namene, pa onda i to što se prema kulturno-istorijskim objektima odnosi vrlo nonšalantno, bez poštovanja prema istoriji, nasleđu, tehnološkim i tehničkim dostignućima, pa i onim ljudima koji su ovaj grad stvarali i ostavili veliki pečat. Vrednosti jednog društva i vremena se čitaju kroz arhitekturu i urbanizam, a bojimo se da će se naše čitati kroz betoniranje, kladionice, tržne centre i hiljade praznih stambenih kvadrata u nekvalitetnim objektima. 

2. Zakon o planiranju i izgradnji – ljubavno pismo investitorima

Prvu polovinu ove godine obeležilo je proces izmene Zakona o planiranju i izgradnji, sproveden u, sada već, tradicionalnom maniru – bez javnih diskusija i iza zatvorenih vrata. Ovoga puta, u tajnom krojenju javnih politika i regulativa ove zemlje otišlo se predaleko – Vlada je usvojila predlog zakona dan nakon tragedije u osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar”. Ovaj čin samo nam je uperio reflektor u neraskidivu simbiozu vladajućih struktura i investitorskog sektora, budući da je najznačajnija izmena ovog zakona ukidanje naknade za konverziju zemljišta. Tako je jedan od najvažnijih javnih resursa svakog grada poklonjen šačici ekonomske elite.

Ostatak izmena zakona za cilj ima ubrzano i olakšano dobijanje građevinskih dozvola, bez nepotrebnih ograničenja za investitore. Građani više ne mogu biti stranka u postupku izdavanja građevinske dozvole, jer dosađuju investitorima. Građevinske dozvole više praktično nemaju rok trajanja, a zakonom se i reguliše deregulacija objedinjene procedure. Sve u svemu, nekima će zbog ovih izmena život biti mnogo manje stresan, džepovi drastično puniji, osmeh širok – ali ti neki nećemo biti mi.

1. EXPO 2027 – pljačka veka

Iiiiii broj jedan na našoj listi je pljačka veka, naime, projekat koji nam je predstavljen kao kapitalni, od kojeg  nam, normalno, život zavisi i sveukupni prosperitet. Sve ćemo snage i novac da upregnemo kako bi se dogodio EXPO 2027, koji će prema najavi vlastodržaca promeniti sliku Srbije u celom svetu te 2027. godine, a posle toga – koga briga. Kako će nam se vratiti ogroman novac koji smo uložili u izgradnju kompleksa na 113 hektara, koji po završetku EXPO-a ne služe više ni čemu. Ova teza nije naša proizvoljna procena, već to pokazuje iskustvo ostalih gradova, kao što su Hanover, Sevilja i Milano, u kojima se dogodio EXPO, kao jednokratna izložba, a infrastruktura je nakon toga propala. 

Ali ‘ajde što ne znamo ili ne razumemo šta je ekonomska logika iza ovoga, nego što su pripremni koraci napravljeni za ovaj projekat već otišli predaleko, a verujemo da će ih biti još mnogo do same izložbe. Najopasniji do sada je upravo ukidanje javnog tendera uvođenjem posebnog zakona – lex specialis,  s obzirom na to da je u pitanju projekat za koji se tvrdi da može da iznosi milijardu evra. Zabrinutost budi to što u ovim uslovima, kada nema više ponuđača, troškovi mogu da budu mnogo veći nego u uslovima pune konkurencije. Dakle, punjenje ličnih džepova at it’s best!

Plan koji nije donet ni ove godine – GUP 2041

Dok nas sa svih strana zatiču nepopravljivo štetni projekti i planovi i dok se plašimo za našu budućnost u ovom gradu, ne smemo da zaboravimo da postoji jedan plan koji upravo treba i može da predvidi budućnost u kojoj ima mesta za sve nas i u kojoj je ovaj grad dobro mesto za život – ali da gradska uprava uporno izbegava da ga donese. Ova godina je bila treća godina za redom u kojoj Beograd nema strateški plan, Generalni urbanistički plan, sa vremenskim horizontom do 2041. godine.

U odsustvu strateškog pristupa, preovladava tačkasto “planiranje”, kao da ni jedna tačka u gradu ne utiče i nema veze sa nekom drugom; odnos prema kulturno-istorijskom nasleđu, koji odražava bahato uverenje da niko pre nas i za nas ovaj grad nije gradio i u njemu živeo; strmoglavo uništavanje životne sredine i zelene infrastrukture, kao da niko posle nas u ovom gradu neće živeti; širenje grada preko poljoprivrednog zemljišta, kao da je ono obnovljiv resurs; zidanje stotina miliona kvadrata, kao da će nam sutra stići milioni novih stanovnika, dok su stvarne demografske projekcije zapravo potpuno suprotne. Bez GUP-a, nemoguće je planirati budući razvoj i uspostaviti viziju grada i društva, i zato slobodno možemo da kažemo da je razvoj Beograda već dugo suštinski zaustavljen. Bez krovnog plana koji definiše, propisuje i štiti javni interes u razvoju i planiranju grada, i koji ga stavlja ispred ekonomskih interesa pojedinaca, čeka nas vrlo sličan urbanistički pregled i sledeće godine.

Sada već svi dobro znamo iz iskustva da imati plan na papiru, koji se ne sprovodi ne znači ništa iako je to možda odličan plan. Zato se borba za bolje planiranje grada vodi na nekoliko različitih frontova i institucija koje planove treba da implementiraju. Ipak, svakako je prvi korak da uopšte i imamo taj dobar plan i zato ne odustajemo od zagovaranja participativne izrade GUP-a. Mi, kao građani Beograda, od našeg grada možemo da napravimo čudo, samo ako se udružimo. Nade i mogućnosti za promene ima, ali je važno da se svi aktivno uključimo. Ako se pitate odakle da počnete, počnite od svog komšiluka, a mi smo tu za bilo kakvu pomoć!