Primedba na plan proširenja Beograda na vodi

Ovaj dopis ne teži poboljšanju predmetnog plana u tehničkom smislu, već ukazuje na njegovu političku, društvenu i institucionalnu nelegitimnost iz pozicije zaštite javnih dobara i prostorne pravde. 

Planska dokumenta predstavljaju instrument za prevođenje javnih, odnosno prostornih politika u prostorna rešenja. Ali kakva su ta prostorna rešenja i na koji način se izrađuju i donose planska dokumenta, zavisi od toga kakve se prostorne politike sprovode. Prostorna politika koju vi sprovodite je lišena svakog oblika dugoročnog promišljanja i planiranja koje se fokusira na zaštitu i unapređenje uslova za život u našim gradovima za sva bića koja u njima žive ili će tek živeti. Subjekt prostorne politike koju vi sprovodite nisu ljudi koji u našim gradovima žive, nego političke elite koje u sprezi sa krupnim kapitalom deluju kroz državu. Centralno pitanje prostorne politike koju vi sprovodite nije pitanje jednakog ostvarivanja prava na krov nad glavom, koje imaju svi ljudi u gradu, niti pitanje ravnomerne distribucije svih javnih usluga i službi koje treba da budu dostupne i pristupačne svima. Klimatske promene i njihove posledice u gradovima, kao i pitanje njihovog ublažavanja i adaptacije grada na njih se u prostornim politikama koje vi sprovodite ne sagledavaju kao jedan od osnovnih preduslova planiranja. Što je još gore, uopšte se i ne sagledavaju. Javna dobra i javni resursi (kulturna dobra, prirodna dobra, šumsko, poljoprivredno, vodno zemljište, javno građevinsko zemljište, vodoizvorišta, vazduh, javne zelene površine) se u politici upravljanja prostornim resursima koju vi sprovodite ne tretiraju kao resursi koji se moraju sačuvati, unaprediti, jednako podeliti i na koje sva bića imaju jednako pravo, već kao šansa za neograničenu eksploataciju, privatizaciju i pretvaranje u robu na kojoj će privilegovani profitirati. 

Ovaj plan je upravo jedan takav instrument u kojem se ogledaju centralizovane, autoritarne, tržišno orijentisane, ekološki neodržive i socijalno isključujuće prostorne politike koje vi sprovodite. U nastavku će konkretnije biti prikazano kako se one ovim planom sprovode, i zbog čega su neprihvatljive i zbog čega se suštinski protivimo planu i zahtevamo momentalnu obustavu izrade i odbacivanje ovog plana. 

1. Prostorni plan područja posebne namene (PPPPN) kao sredstvo centralizacije moći odlučivanja i političke kontrole nad prostorom

Ne postoji niti jedno obrazloženje koje bi bilo na liniji sa višedecenijskom planerskom praksom i logikom, na osnovu kojeg bi se mogla opravdati primena PPPPN kao planskog instrumenta za planiranje područja u najužem centru jednog grada. Grad Beograd, prema postojećem administrativnom uređenje (Zakonu o lokalnoj samoupravi, Zakonu o glavnom gradu i Statutu grada Beograda) ima potpunu autonomiju u planiranju svoje teritorije. Zloupotrebom mehanizma zaključak Vlade RS o utvrđivanju projekta od posebnog značaja za RS, omogućeno je donošenje inicijalnog PPPPN za Beograd na vodi, što je u tom trenutku predstavljalo planerski presedan. Time je ne samo suspendovan postojeći poredak urbanističkih planova, već i zakonski okvir planiranja prostora. 

Mnogobrojnim izmenama Zakona o planiranju i izgradnji koje su usledile, a zaključno sa poslednjim izmenama iz 2023. godine, ovaj mehanizam centralizovanog planiranja je institucionalizovan. Izmenom zakona je zapravo omogućeno da se ova štetna i centralizovana praksa planiranja ozakoni. Primenom PPPPN za planiranje nacionalnoig stadiona, EXPO kompleksa, luksuznog stanovanja, novog sajamskog prostora, tematskog parka, tržnih centara, kreativnih industrija, hotela, naučno-obrazovnih kampusa, poslovnih prostora, i sl. ukinuto je urbanističko planiranje. Planiranje Beograda se odvija na republičkom nivou, što je potpuno neprihvatljivo.

PPPPN se ovde koristi kao način da se realizuju projekti, koje ne bi bilo moguće realizovati kroz urbanističke planove, usled ono malo preostale regulative, ograničenja i urbanističke hijerahije planova. Jer prema važećem Planu generalne regulacije građevinskog područja grada Beograda za kompleks Beogradskog sajma, na primer, propisana je obavezna izrada plana detaljne regulacije, kojim ne bi bilo tako lako promeniti mu namenu iz javne u stambenu. Ovde je jasno da centralizacija planiranja omogućava zapravo brzinsku i učinkovitu realizaciju interesa kapitala bliskog vladajućim strukturama, jer Vlada na raspolaganju ima mehanizam da sve što poželi proglasi kao projekat od posebnog značaja za RS, a potom da po skraćenoj proceduri, isključujući javnost, donese i PPPPN koji može da zaobiđe sve druge planove i zakone i koji će interese kapitala učiniti legitimnim i prerušiti ih u “javni interes”. 

Upotreba PPPPN u planiranju Beograda, a konkretno u slučaju projekta „Beograd na vodi“ predstavlja sistemsku, institucionalnu praksu kroz koju planiranje postaje političko-administrativno oruđe koje služi centralizaciji moći i preraspodeli prostornih resursa u korist političko-investitorskih interesa. Više je nego očigledno da ovde nema više prostora za razgovor o prostornim i urbanističkim standardima i normativima, parametrima i pravilima uređenja i građenja – ovo nije planiranje, već oblik političke kontrole nad prostorom, sa tendencijom neograničenog širenja. 

2. Simulacija participacije u autoritarnom planira

Već tokom održavanja javne prezentacije plana, postupak je bio koncipiran tako da ograniči prostor za otvorenu raspravu i razmenu argumenata. Učesnici su bili raspoređeni u više odvojenih grupa, što je onemogućilo širu javnu debatu, a članovi Komisije za javni uvid — već po ustaljenoj praksi — tokom izlaganja učesnika gotovo sve vreme su proveli gledajući u mobilne telefone, ignorišući iznete komentare i demonstrirajući otvoreni prezir prema smislu samog postupka javne prezentacije.

S obzirom na dosadašnju praksu u sprovođenju javnih uvida, a posebno za planove za koje postoje veliko interesovanje javnosti, osnovano je očekivati da će  predstojeća javna rasprava za ovaj plan biti sprovedena u novom režimu, omogućenom najskorijim izmenama Pravilnika o sadržini, načinu i postupku izrade dokumenata prostornog i urbanističkog planiranja (“Sl. glasnik RS”, br. 47/2025), kojima je uvedena mogućnost sprovođenja elektronskih javnih sednica. Prva javna sednica održana u ovom formatu bila je praćena ozbiljnim tehničkim i proceduralnim problemima, dok svi koji nemaju pristup internetu ili odgovarajući nivo digitalne pismenosti u startu bivaju isključeni iz ovog procesa.

Posebno je zabrinjavajuće što su i ovaj put ignorisani jasno artikulisani i utemeljeni stavovi stručne i šire javnosti, iskazani kroz zajedničke inicijative, formalne dopise i javne pozive brojnih stručnih udruženja, akademskih institucija, profesionalnih organizacija i građanskih inicijativa. Povodom najavljenog rušenja i radikalne promene namene kompleksa Beogradskog sajma i ansambla Generalštaba i Ministarstva odbrane, u aprilu 2024. godine organizovan je veliki forum, na kojem je više od 350 stručnjaka jednoglasno izrazilo protivljenje ovakvim planskim rešenjima.

Radna grupa formirana nakon Foruma detaljno je analizirala postojeću dokumentaciju i pristigle komentare, te usvojila Deklaraciju o sudbini Beogradskog sajma i Generalštaba, kojom je izričito zahtevan povratak na raniju odluku o zaštiti Beogradskog sajma iz 2009. godine kao i izrada urbanističkog plana detaljne regulacije (PDR) za ovu lokaciju, uz puno uključivanje stručne i šire javnosti kroz demokratski i konkurentski proces planiranja.

Uprkos ovim zahtevima, i širem društvenom konsenzusu po pitanju ovog plana, procedura izrade i donošenja plana je nastavljena bez ikakvog uvažavanja iznetih stavova, čime je još jednom potvrđeno da je participacija u ovim procesima u potpunosti obesmišljena.

3. Plan kao legalni mehanizam za pretvaranje javnih dobara u komercijalizovane i ekskluzivne prostore

Izmenama i dopunama plana predviđena je dalja privatizacija obala reke Save i otimanje javnih zelenih površina, čime se drastično narušava javni interes, prava građana na pristup reci, kao i kvalitet zaštićenih prirodnih celina.

Na prostoru Čukaričkog rukavca, u okviru Ade Ciganlije, planirana je izgradnja još jedne marine, i to na zemljištu koje je trenutno definisano kao javna zelena površina. Iako se radi o području koje pripada zaštićenom prirodnom dobru – Predelu izuzetnih odlika Ada Ciganlija, iz plana je vidljivo da se deo ove zelene i rekreativne zone prenamenjuje za infrastrukturu vezanu za nautiku i potencijalno komercijalne sadržaje. Neposredno uz planiranu marinu nalazi se i lokacija Ada Safari, za koju je tokom ove godine sproveden konkurs za izgradnju zoološkog vrta i zabavnog centra. Time se stvara novi pritisak na ekosistem i karakter Ade kao javnog i prirodnog prostora. Umesto da se ojača njena uloga kao javnog rekreativnog i prirodnog dobra, predložene intervencije vode u pravcu komercijalizacije ovog prostora.

S druge strane Save, u okviru novobeogradskog priobalja između Mosta na Adi i Gazele, planirano je proširenje kompleksa „Beograd na vodi“ i na levu obalu reke, na prostoru koji trenutno predstavlja tipičnu braunfild lokaciju sa visokim potencijalom za revitalizaciju i prenamenu u zelene javne površine. Uprkos tome, planirano je da se čitavo područje prenameni u još jedan stambeno-poslovni blok zatvorenog tipa, čime se dodatno smanjuje javni pristup reci i zelene površine duž priobalja.

Posebno zabrinjava činjenica da se i ovaj deo nalazi u zoni II sanitarne zaštite vodoizvorišta, što znači da je prema važećoj regulativi svaka nova stambena izgradnja nedopustiva, upravo zbog zaštite zdravlja građana i kvaliteta vode.

Dalje, plan potvrđuje da kompleks Beogradskog sajma više nema svoju originalnu namenu i funkciju, te da se predviđa rušenje svih hala Beogradskog sajma, osim Hale 1. Beogradski sajam predstavlja jedno od najznačajnijih ostvarenja jugoslovenske posleratne arhitekture, zbog izuzetne arhitektonske i konstruktivne vrednosti objekata – pre svega Hale 1 ali i drugih hala koje su projektovane u sklopu ove celine. Dodatno, Hala 1 je predviđena za prenamenu, odnosno planirana je kao “multifunkcionalni objekat” neodređenog sadržaja, što otvara prostor za njenu dalju komercijalizaciju i degradaciju statusa spomenika kulture koji trenutno uživa.

4. Stanovanje 

U ovom planu od posebne namene, luksuzna stambena izgradnja se tretira kao da je od strateškog značaja za državu – što je konceptualno i društveno besmisleno. Planski dokumenti ovog tipa su zamišljeni da odgovore na infrastrukturne, ekološke, bezbednosne ili druge sistemske potrebe od javnog značaja. Luksuzni stanovi to nisu. Stanovanje jeste pravo, ali luksuzna gradnja je tržišni proizvod, i to najčešće investitorski poduhvat bez ikakve društvene funkcije. Njeno proglašavanje projektom od posebnog značaja je ne samo moralno i politički neprihvatljivo, već i zakonski problematično jer izvrće samu svrhu ovog mehanizma.

U trenutku kada se ovaj plan izrađuje, u Beogradu već postoji ozbiljan višak stanova u odnosu na realne potrebe stanovništva. Između dva popisa broj stanova u Beogradu porastao je za 134.000, dok se broj nenaseljenih stanova povećao za 24.000. Prema demografskim projekcijama iz studije izrađene za potrebe novog Generalnog urbanističkog plana, očekuje se pad broja stanovnika u svim razmatranim scenarijima. Zvanična statistika ukazuje na postojanje oko 10.000 napuštenih stanova, 35.000 povremeno korišćenih i još 108.000 privremeno nenastanjenih stanova. U tom kontekstu, nastavak i institucionalna podrška prekomernoj stambenoj izgradnji – naročito luksuznih stanova – ne može se objasniti nikakvom racionalnom analizom potreba.

Ako bi stanogradnja uopšte mogla da bude projekat od posebnog značaja za državu, to bi mogla biti isključivo gradnja stanova za one koji ne mogu da reše svoje stambeno pitanje na tržištu. Ovaj plan to ne nudi. Naprotiv – najskuplji kvadrati u Srbiji već godinama su upravo u okviru kompleksa Beograd na vodi, i dostižu cene i do 11.800 evra po kvadratu, dok je prosečna cena 4.800 evra po kvadratu. Sa druge strane, prosečna plata u Srbiji nije ni 1.000 evra. To znači da bi građaninu sa prosečnim primanjima bilo potrebno da odvoji sve svoje prihode tokom naredne 22 godine da bi mogao da priušti stan prosečne veličine od 55 kvadrata. U analizi koja je prethodila donošenju važećeg Zakona o stanovanju i održavanju zgrada, jasno se navodi da ukoliko cena stana premašuje četiri godišnje zarade, država treba da interveniše i obezbedi instrumente za povećanje dostupnosti stanovanja.

Međutim, umesto da odgovori na ovu očiglednu i sve dublju stambenu krizu, država aktivno ulaže javne resurse – kroz zemljište, infrastrukturu, planske privilegije i poreske olakšice – u projekte luksuznog stanovanja koji ne zadovoljavaju nikakve javne potrebe. Štaviše, ti projekti se realizuju bez ikakve kontrole porekla kapitala i bez ikakve javne diskusije o tome ko su korisnici tih prostora i na osnovu kojih kriterijuma država odlučuje da ulaže upravo u tu vrstu izgradnje. Stan kao ljudsko pravo ovde se zamenjuje stanom kao sredstvom akumulacije i spekulacije, dok većina stanovništva ostaje izložena neizvesnosti, precenjenom tržištu i sve dubljoj stambenoj nesigurnosti.

5. Zanemarivanje klimatskih i ekoloških imperativa

Planirana izgradnja na predmetnoj lokaciji direktno je protivna važećem režimu zaštite izvorišta vodosnabdevanja Beograda. Prema Rešenju o određivanju zona sanitarne zaštite za izvorišta podzemnih i površinskih voda za vodosnabdevanje grada Beograda (Ministarstvo zdravlja RS, br. 530-01-48/2014-10 od 01.08.2014), predmetna lokacija se nalazi u II zoni (uža zona) sanitarne zaštite beogradskog vodoizvorišta. Prema odredbama Pravilnika o načinu određivanja i održavanja zona sanitarne zaštite izvorišta vodosnabdevanja (Sl. glasnik RS br. 92/08), kao i prema Elaboratu o zonama sanitarne zaštite izvorišta podzemnih i površinskih voda vodosnabdevanja grada Beograda (Institut „Jaroslav Černi“, 2013), u ovoj zoni izgradnja novih stambenih naselja nedvosmisleno je zabranjena.

Ova zabrana jasno je potvrđena i u tekstualnom delu važećeg Plana generalne regulacije (PGR) Beograda, koji predviđa isključivo dozvoljene namene poput zelenih površina, sportskih i rekreativnih sadržaja (zona S10). Ipak, grafički deo plana ostao je neusaglašen i pogrešno prikazuje lokaciju kao zonu predviđenu za stanovanje, uprkos tome što je još 2014. lokacija premeštena iz III u II zonu zaštite, što dodatno pooštrava dozvoljeni režim. Ovakvo odstupanje ukazuje na ozbiljan propust u usklađivanju prostornoplanske dokumentacije sa važećim propisima i rizik po kvalitet vodosnabdevanja stanovništva.

Područje Savskog amfiteatra već sada pokazuje ekstremne indikatore toplotnog stresa. Prema podacima o učestalosti tropskih noći, ovaj deo grada beleži više od 50 tropskih noći godišnje, što je značajno više od najužeg centra grada. Iako je u tekstualnom delu plana konstatovano da se predmetno područje nalazi u zoni toplotnog ostrva, izbegava se konstatovanje da intezitet izgrađenosti zapravo predstavlja izuzetno važan faktor i uzrok ovolikog broja tropskih noći. Takođe, izostalo je objašnjenje posledica ovakvog stanja – koje je visoko rizično po javno zdravlje i zdravlje stanovnika ovog dela grada. Ipak, bez obzira na sprovedena istraživanja i alarmantne rezultate istih, izmenama i dopunama plana ne pristupa se planiranju prostora na način da se ublaže efekti toplotnog ostrva, poveća zastupljenost prirodnog zemljišta i vegetacije, niti se uvode obavezne mere koje se odnose na ekološki indeks lokacije. Naprotiv, plan dodatno stimuliše visokointenzivnu izgradnju, čime se dugoročno učvršćuje negativni mikroklimatski trend i zanemaruje javni interes.

Iako se u dokumentaciji plana navodi da je oko 12% površine opredeljeno za javne zelene površine, ovaj procenat je izrazito diskutabilan – jer obuhvata pretežno popločane trgove i šetališta, poput Savskog skvera i Sava promenade. Ove površine, iako formalno označene kao “zelene”, ne doprinose smanjenju toplotnog ostrva, niti obavljaju ekološke funkcije koje bi imale kontinualno povezane zelene površine u direktnom kontaktu sa tlom.