Primedbu na izmene PGR-a možete preuzeti na ovom linku.

Javni uvid u ovaj plan traje do 24.02.2026. što je i poslednji dan za predaju primedbi. Primedba se mora poslati fizički, poštom ili predati lično na pisarnici Gradske uprave u Kraljice Marije 1.

Osnovna primedba na izmene PGR-a je zahtev da ovaj plan kao plan višeg reda u odnosu na PDR zaštiti javne prostore i javne objekte, te da se iz njega obriše odredba koja dozvoljava prenamenu javnih namena u komercijalnu.

Sporna odredba PGR-a otvara mogućnost da se zemljište i objekti namenjeni javnim službama — poput škola, vrtića, domova zdravlja, kulturnih ustanova, sportskih terena, saobraćajnih i komunalnih površina — prenamene u privatne i komercijalne sadržaje kroz planove nižeg reda. Time se stvara pravni i planski okvir koji dugoročno ugrožava javni interes i dostupnost osnovnih gradskih usluga.

Naša primedba ukazuje na to da ovakav pristup planiranju vodi ka postepenoj rasprodaji javnog zemljišta i slabljenju kapaciteta grada da odgovori na potrebe svojih stanovnika. Kada se javne parcele jednom prenamene i prodaju, grad trajno gubi prostor za nove škole, vrtiće, zdravstvene ustanove, parkove i druge sadržaje od ključnog značaja za kvalitet života.

Plan generalne regulacije trebalo bi da štiti javni interes i postavlja jasna pravila koja ograničavaju privatne profite tamo gde su u pitanju osnovne potrebe zajednice. Umesto toga, sporna odredba dodatno povećava fleksibilnost plana tako da se on vodi investitorskim interesima, dok javne potrebe ostaju potisnute.

Smatramo da javna dobra i prostori moraju imati trajnu plansku zaštitu. Grad se ne sme razvijati kroz privatizaciju onoga što pripada svima — jer bez javnih prostora i zemljišta, Beograd gubi sposobnost da bude pravedan, dostupan i održiv grad za svoje stanovnike.

Nekome se toliko žuri da nema vremena za javne rasprave, za planove ne postoje granice, a pravila važe dok ne postanu smetnja, onda stižu posebni zakoni i posebna pravila. Na štetu javnog interesa razume se. U ovoj godini smo ponovo videli demonstraciju sile nad prostorom, kao i nad ljudima, što nam ostaje kao upozorenje šta nas čeka ako ovakve politike prihvatimo kao normalnost.

Pred vama je urbanistički pregled Beograda 2025. godine, udobno se smestite, ima makar jedan pozitivan primer.

EXPO – lex specialis i četrvto proširenje plana

Godina je počela izmenama Lex specialisa za EXPO. Predložene izmene lex specialisa koji je donet krajem 2023. godine, našle su se u januaru u skupštinskoj proceduri, bez zakonom obavezujuće javne rasprave. Pored toga što je ovaj zakon pre dve godine u velikoj meri i grubo suspendovao Zakon o javnim nabavkama, Ministarstvo finansija sada je imalo još nekoliko ideja kako kako dodatno suspendovati niz propisa i zakona – posebno onih koji “koče razvoj i izgradnju”.

Ključne izmene Lex specialisa odnosile su se na: (1) sužavanje prostora za učešće javnosti i skraćivanje javnog uvida na 15 dana; (2) ubrzano i olakšano dobijanje građevinske dozvole, kao i izgradnja objekata bez studije o proceni uticaja na životnu sredinu; (3) korišćenje objekata bez upotrebne dozvole.

Lex specialis je dolazio u Narodnu skupštinu, pa odlazio, pa ponovo dolazio, pa je iz četvrtog puta i usvojen. Na pola ovog puta desila se i javna rasprava, koja je po zakonu trebalo da se održi pre prvog dolaska zakona u Skupštinu.

Tako je prvobitna verzija glasila da se Lex specialis odnosi na objekte u okviru plana za EXPO, ali i sve objekte koji se ne nalaze u obuhvatu plana, ali ih vlast proglasi delom EXPO manifestacije – dakle bilo šta, bilo gde u Srbiji.

Nakon snažnog otpora javnosti lex specialis je povučen iz Skupštine, ali ubrzo i ponovo vraćen jer nikada ova vlast ne odustaje od svojih pažljivo dizajniranih i osmišljenih pravno-planskih mehanizama. Državni vrh se ponadao da se javnost “ohladila i umirila” tokom prethodna dva meseca. Procena je bila pogrešna, i nakon novog talasa otpora javnosti, predlog zakona je ponovo povučen.

Finalna verzija ovog zakona imala je značajnu izmenu – lex specialis će se odnositi samo na objekte u obuhvatu plana za EXPO. Ipak, druga značajna odredba je zadržana – objekti u okviru EXPO-a će se koristiti bez upotrebne dozvole dve godine.

Uporedo sa izmenama lex specialisa, na javni uvid izložena je i IV faza prostornog plana za EXPO. Izrada ovog plana u fazama jedan je od vrlo ilustrativnih primera kreativnosti republičkih institucija i Vlade RS, kada je reč o efikasnoj, netransparentnoj i neparticipativnoj izradi planova.

Iako je ova faza obuhvatila duplo više površine nego sve tri prethodne faze, ona se ne posmatra kao zaseban plan, nego samo kao nastavak izrade plana, koja je započeta još 2018. godine. Da stvar bude još gora, mi ne znamo koliko će ovaj plan imati faza, ni šta sve može da bude predmet neke faze, niti koliko teritorije može da obuhvati. Tako ne čudi da je ovaj plan, kroz svoje četiri faze, od inicijalnih 114 ha obuhvatio sada već 813 ha, i uopšte ne mora tu da se zaustavi.

Ova IV faza plana zahvatila je dodatnih 460 ha poljoprivrednog i vodnog zemljišta u Surčinskom polju. Od toga je 250 ha namenjeno za nešto što se zove tematski park, ali uopšte nije detaljno razrađeno iako se na osnovu ovog plana može direktno graditi. A šta će se zapravo graditi na toj površini i šta sve ulazi u tu namenu, ne znamo – ali šta god da bude, biće planom omogućeno. Pored misterioznog tematskog parka, predviđeno je i međunarodno putničko pristanište na savskom nasipu, koji je u celosti obuhvaćen – od EXPO lokacije do bloka 45.

Možda najvažnija informacija jeste da se ovaj plan (813 ha) prostire na sve tri zone sanitarne zaštite beogradskog vodoizvorišta, i da sve planirane namene direktno stavljaju u rizik trećinu izvora pijaće vode u Beogradu. Ali hej, ne zaboravimo, to je sve od izuzetnog značaja za sve nas i u javnom je interesu da imamo EXPO, kojekave tematske parkove, pristaništa, na uštrb nasipa i vodoizvorišta. Jedno je sigurno, Vlada RS tako smatra, pa je u julu mesecu i usvojila ovaj plan. A vi, ako se sa time ne slažete, pa mogli ste to i da kažete na javnoj sednici Komisije za planove.

Šta kažete, niste mogli? Javna sednica je održana online?

Digitalne sednice – kako da isključimo građane iz planiranja 15047390 deo

U jeku nezadovoljstva građana planom i lex specialisom za EXPO vlast pronalazi ruku spasa u digitalnim javnim sednicama. Iako se PPPPN za EXPO radi po skraćenom postupku u kojem javni uvid traje 15 dana, prepreka zvana javna sednica ne može se eliminisati (još uvek). Ipak, pronađen je način da se ona formalno održi, ali da se iz nje sasvim eliminiše i poslednja trunka učešća javnosti – uvođenje digitalnih javnih sednica! Na ovaj način donosioci odluka od sada mogu lako da izbegnu suočavanje sa otporom velikog broja građana za bilo koji budući plan.

Mi smo učestvovali na prvoj digitalnoj sednici, i ono što možemo da kažemo je da je prošla skandalozno. Građani su bili izuzetno nezadovoljni uključivanjem i isključivanjem “iz programa”, veza se prekidala i uglavnom nije mogla biti uspostavljena ponovo. Ni na jedno pitanje Komisija za planove nije odgovorila, već je na svako komentar bio – Hvala, idemo dalje! Sve primedbe građana se odbijene kao neosnovane, a sednica je održana online usled “prevelike zainteresovanosti”.

Digitalna sednica je jasno pokazala da nije adekvatan način uključivanja građana i nekoliko meseci kasnije kada je primenjena i za plan za Beograd na vodi, u istorijskom trajanju od 11 i po sati! Onlajn sednice nisu same po sebi loše, čak bi mogle biti dobar dopunski alat za one građane koji bi želelli da se uključe, a nisu u mogućnosti da prisustvuju fizički. Ipak, njihovo uvođenje kao osnovnog alata za demokratsko učestvovnje u donošenju plana se ne može opravdati.

PPPPN Beograd na vodi – da se spreme Novi Beograd i Čukarica

Izmene PPPPN Beograd na vodi predvidele su praktično duplo širenje, na novih 330 hektara, i to sada i na novobeogradsku obalu, ali i na Čukaricu.

Najveću pažnju i reakciju javnosti izazvalo je najavljeno rušenje sajma.

Iako su planom sve hale, osim hale 1, bile predviđene za rušenje, na javnoj sednici Komisija za planove je donela odluku da se ovim planom ne predvidi rušenje niti jedne hale. Ali, planom će se usloviti sprovođenje arhitektonsko-urbanističkog konkursa. Hm, ovo zvuči poznato? Kao neki oprobani recept – ako je otpor javnosti prema nekom planu baš snažan, onda ga treba prvo oslabiti i pasivizirati, a to se svakako može postići i organizovanjem konkursa kroz koji će se pokušati proizvesti legitimitet za projekat, koji ga inače nema. Celokupni prostor sajma je namenjen za izgradnju izrazito visokih zgrada, između 60 i 120 metara (kolika je, na primer, Geneks kula), a zadatak konkursnog rešenja će biti da sve hale, odnosno celokupno područje privede svrsi i uklopi u takvo okruženja.

Dodatno, sam plan konstatuje da je područje Beograda na vodi najveće toplotno ostrvo u Beogradu, i uprkos tome predlaže dalju gustu izgradnju koja će dodatno povećati visoke letnje temperature.

Ovaj plan jasno pokazuje sve opasnosti PPPPN-a kao vrste plana, koji jednim potezom obuhvata stotine hektara novog prostora — obrazac koji se vidi i u slučaju EXPO projekta, ali se lako može ponoviti i na Košutnjaku.

Ušće – građani brane zelenilo od države

Zanimljivo je da je izrada Plana detaljne regulacije, koji je postavio temelje za konkurs iz kog je proisteklo rešenje predstavljeno početkom godine u okviru urbanističkog projekta parka Ušće, tekla paralelno sa izradom Plana generalne regulacije sistema zelenih površina – plana koji uređuje zelene površine u gradu i čiji je prvobitni cilj bio da njihov udeo poveća sa 12 na 23 posto.

PDR za Ušće usvojen je svega nekoliko meseci pre PGR-a, te je ostavljen na snazi sa svim predviđenim sadržajima, uključujući novu zgradu Prirodnjačkog muzeja, aneks Muzeja savremene umetnosti i akvarijum. Sa druge strane, PGR jasno propisuje zabranu izgradnje kako nadzemnih, tako i podzemnih objekata prilikom rekonstrukcije postojećih parkova, kao jedne od mera koja će pomoći postizanju željenog rezultata – a to je rasprostranjenija i kvalitetnija zelena infrastruktura grada. Ova očigledna suprotnost između dva plana, jasno ukazuje na to da rešenja za park Ušće ne doprinosi tom cilju, bez obzira na nastojanja autora arhitektonskog rešenja da objasni kako se podzemni objekti praktično i ne računaju.

Kao šlag na tortu, imamo i fantomsko javno preduzeće Beogradski park, koje je za potrebe urbanističkog projekta izdalo uslove da nema specifičnih uslova za ovaj prostor (jedan od najznačajnijih i najvećih parkova u gradu), čime je postojeća vegetacija u parku ostala bez zaštite. Uprkos saopštenjima Ministarstva finansija (inače investitora ovog projekta) kojima nas uverava da će sva vegetacija biti očuvana, da će stabla koja se nađu na putu izgradnji objekata biti pažljivo presađena (bez da postoji bilo kakava dokumentacija koja bi nam objasnila na koji način će to biti izvedeno), stanovnici okolnih blokova, a i šire, ostali su zabrinuti za budućnost ovog prostora i organizovali se u dežurstva, kako bi bili informisani šta se dešava u parku u svakom trenutku i kako bi mogli na vreme da reaguju.

Slučaj Generalštab ili kako se proizvodi grad

Jedna od ključnih poruka širokog fronta aktera okupljenih oko odbrane kompleksa Generalštaba bila je da ovo nije borba za zgradu, već za mesto. Međutim, događaji tokom 2025. godine pokazali su nam da je u pitanju još šira borba – borba za pravila po kojima se grad uopšte proizvodi.

U jeku istrage koju je vodilo Tužilaštvo za organizovani kriminal, zbog nezakonitog ukidanja statusa kulturnog dobra, u Narodnu skupštinu je upućen još jedan lex specialis, sa jasnom svrhom – uklanjanje institucionalnih, planskih i pravnih prepreka kako bi se investicioni projekat privatne kompanije mogao realizovati, ali i obustava krivičnih postupaka i dalja istraga usmerena ka Vladi.

Ovim posebnim zakonom ponovo je primenjen režim izuzetka – hitne procedure, skraćeni rokovi i obaveza postupanja „bez odlaganja“ – čime je javna uprava svedena na servis za privatne investicije. Javna imovina, memorija mesta i javni interes tretirani su kao smetnja realizaciji privatne investicije, koja je proglašena višim interesom, višim od javnog.

Iako se investitor povukao usled snažnog otpora javnosti, studenata i stručnjaka, posledice i gorak ukus ustima je ostao. Slučaj Generalštab potvrdio je obrazac urbanizacije u kojem se grad ne planira kroz unapred postavljena pravila, već kroz posebne zakone i ad hoc prilagođavanje sistema potrebama kapitala. Zato ova borba ne sme biti izuzetak, a odbranu jedne lokacije dok ostatak grada gori – nećemo moći nazvati pobedom, ako ne promenimo i vrednosne i političke okvire u kojima nastaje naš grad.

Izmene plana generalne regulacije – rasprodaja državnog zemljišta

Izmene i dopune Plana generalne regulacije stigle su pred kraj godine — u stilu let’s do it for the plot twist. Dolaze neposredno nakon vesti o izgradnji na mestu Generalštaba i usvajanju lex specialisa za ovo područje, na koje je javnost burno reagovala, i dodatno pogoršavaju stanje na nivou čitavog grada.

Ukratko, ove izmene otključavaju mogućnost za masovnu rasprodaju javnog zemljišta i objekata javne namene. Ključna promena omogućava da se zemljište i objekti javne namene konvertuju u stambeno-komercijalnu namenu isključivo izradom PDR-a, plana nižeg reda, koji po pravilu izrađuje i finansira sam investitor.

Do sada je javna imovina bila relativno zaštićena jer je svaka takva prenamena zahtevala izmenu PGR-a kao plana višeg reda. Sada ta zaštita nestaje: dovoljno je da investitor plati izradu plana detaljne regulacije — što je ustaljena praksa – i da obezbedi saglasnost Komisije za planove, što je retko kada u praksi bila prepreka za investitore.

Jednom kada se u planu promeni javna namena u neku drugu, stiču se uslovi za prodaju tog javnog zemljišta. To znači da se potencijalno mogu prodavati i prenamenjivati škole, vrtići, domovi zdravlja, fakulteti, ali i zelene površine i šume. Izmene se odnose i na prazne i na zauzete parcele, bez ikakvih ograničenja. Uprkos tome što su predstavljene kao tehnička izmena, skrivene u fusnoti, reč je o suštinskoj promeni:

PGR se povlači iz svoje osnovne uloge — regulisanja planiranja na nivou grada.

PPPPN Košutnjak – šuma je šuma.

Pre pet godina smo zajedno odbranili Košutnjak od seče, ali ne možemo reći da smo se iznenadili kada se plan vratio, i to u novom ruhu zvanom PPPPN. Plan nikada nije proceduralno odbačen, pa je sumnja na njegov provatak postojala sve ove godine, iako je vlast tada rekla da se od plana odustaje.
Ono što nismo očekivali je da se plan pojavi kao PPPPN, jer je sasvim kontraintuitivno da država nacionalnim značajem proglasi izgradnju luksuznih stambenih kvadrata nekog investitora. Praktično nam govore da je zarada investitora naš nacionalni interes.

Pored vrste plana, investitor se (uz podršku državnih institucija i reprezentativnih strukovnih udruženja) dosetio i još jednog načina da umiri javnost, pa je tako organizovan arhitektonsko-urbanistički konkurs za Košutnjak. Ovaj potez nije imao za cilj da zaista prikupi mišljenja struke, već da obezbedi podršku stručne zajednice i na taj način veštački proizvede legitimitet za projekat kojem se građani oštro protive.

Investitor je sada sklopio ugovor sa pobednikom konkursa, koji će i izraditi ovaj PPPPN, pa nam je preko tog arhitektonskog biroa i vodećeg arhitekte saopštio da nijedno zdravo drvo neće biti posečeno, i da će arhitektura biti između krošnji. Ako ste pomislili da je možda neki stručni izraz, ne, ova rečenica nema nikakvog smisla. Interes investitora nije da se nijedno drvo ne poseče, već da se javnost umiri, a on izgradi svojih pola miliona kvadrata namenjenih nikome ko u ovom gradu živi i radi.

Šuma je šuma. U gradu koji ima svega 9% teritorije pod zelenim površinama i šumom, nema mesta predlozima da šuma postane stambeno naselje, pa to još i luksuzno u gradu u kom 70% stanovništva stanovanje ocenjuje sasvim nepriuštivim.

Zborovi – infrastruktura solidarnosti i otpora

Od prelaska sa planskog na investitorski urbanizam, jedini način da se glas građana koji žive u krajevima za koje se donose planovi čuje i eventualno uvaži je bilo lokalno organizovanje. Mnogo pre digitalnih sednica, procedura javnog učešća ima performativni karakter, a prostor se oblikuje u sukobu privatnog interesa investitora i zajedničkog interesa organizovanih komšija. Suprotstavljanje neželjenim urbanističkim promenama, od izgradnje u Petom parkiću do bušenja Savskog nasipa, bilo je moguće samo kroz udruživanje i prisutnost.

Organizovanje građana u lokalne zborove, pokrenut pozivom studentskog pokreta, doneo je ceo novi talas lokalnog organizovanja koji doslendo pokazuje snagu udruženih građana. Zborovi su infrastruktura solidarnosti sa najugroženijima protestnim dešavanjima, prate šta se dešava u komšiluku, sprovode uradi-sam akcije na popravci mobilijara, dečijeg igrališta, terena i sl.

Zborovi aktivno prate i šta se dešava u urbanizmu grada i međusobno se koordiniraju oko zajedničkih prostora kao što su Ušće i Košutnjak.

Ipak, mnogo važnije, ove strukture vežbaju važnu, zapuštenu praksu demokratskog dijaloga na najnižem nivou – tamo gde živimo. To je ono što nam treba koliko i zelenilo i čist vazduh: da se čujemo, razumemo, udružimo – od kuće, preko zgrade i komšiluka, pa nadalje.

Samo aktivni građani organizovani u trajne strukture predstavljaju dugoročnu branu urušavanja demokratskih institucija i omogućavaju da u nekoj idućoj godini grad konačno počne da se razvija po meri i želji onih koji u njemu žive.

Sekretarijat za urbanizam i građevinske poslove
Kraljice Marije 1,
Beograd

Podnosilac primedbe:
xxxxxxxx

Predmet: Rani javni uvid u nacrt izmena i dopuna plana generalne regulacije građevinskog područja grada Beograda

1. Predmet primedbe

Ovom primedbom ukazujemo na duboko problematičnu i sistemski štetnu odredbu predloženu u okviru izmene tabele „Kompatibilnost namena“, kojom se predviđa mogućnost da se površine javnih namena (obrazovne, zdravstvene, socijalne, komunalne, saobraćajne površine, javne zelene površine, šume, sportski kompleksi i drugi javni objekti) prenamene u bilo koju drugu namenu izradom Plana detaljne regulacije (PDR), uz saglasnost nadležnih institucija.

Ova odredba predstavlja suštinsku izmenu režima planiranja i otvara mogućnost za široku i neograničenu privatizaciju javnog zemljišta grada Beograda.

2. Razlozi za podnošenje primedbe

2.1. Ukinuta je zaštita javnih namena u planskom sistemu

Predložena odredba omogućava da se svaka javna namena — uključujući škole, vrtiće, domove zdravlja, bolnice, univerzitete, parkove, javne zelene površine i šume — može prenameniti u stambenu, mešovitu ili komercijalnu namenu. Time se ukida jedna od ključnih uloga PGR-a – da štiti javna prostorna dobra i obezbedi stabilnu prisutnost javnih površina u gradu, kao i njihovu jednaku zastupljenost i prostornu distribuciju širom grada. Umesto da PGR osigura dovoljan broj javnih službi, neophodnu površinu zemljišta za javne potrebe svih vrsta, ovaj plan bi postao potpuno fleksibilan spram partikularnih interesa, i potpuno ukinuo zaštitu javnih prostora koja predstavlja dužnost javnog sektora i institucija.

2.2. Odluke se premeštaju sa višeg nivoa planiranja (PGR) na ad hoc nivo PDR-a

Odluka o nameni prostora i/ili o promeni namene premešta se sa plana višeg reda, koji sagledava potrebe celog grada, i koji je dužan da planira mreže javne i socijalne infrastrukture na celokupnoj teritoriji grada,  na plan nižeg reda koji sagledava pojedinačnu lokaciju (koja je najčešće u privatnoj svojini). Ovakav pristup otvara prostor za parcijalne, kratkoročne i investitorski motivisane odluke, koje nisu zasnovane na analizi kapaciteta javnih sistema (obrazovnog, zdravstvenog, infrastrukturnog), niti na strateškom pristupu planiranju grada. Nije dovoljno prebaciti odgovornost odlučivanja o promeni namena na “nadležne institucije”, kada se u praksi ove odluke donose na nivou Komisije za planove garda Beograda, koja nikako ne može biti odgovarajuće telo koje će odlučiti o promeni namene na nivou PDR-a. Dodatno, time, se otvara prostor i dodatni rizik od korupcije u planiranju i izgradnji. 

2.3. Stvara se pravni okvir za masovnu privatizaciju javnog zemljišta

Dokle god je zemljište planirano kao javna namena, ono se ne može prodati. Promenom namene kroz PDR uklanja se ova zaštita, čime se otvara put za otuđenje javnog zemljišta. To se odnosi i na postojeće objekte javnih službi i na zemljište koje je rezervisano za buduće javne objekte.

Ovakav pristup ugrožava dugoročni kapacitet grada da obezbedi nove škole, vrtiće, zdravstvene objekte i javne zelene površine, i direktno utiče na (ne)dostupnost i (ne)ravnomernu raspodelu javnih usluga u gradu.

2.4. Ugrožene su sve kategorije javnih površina

Izmena se odnosi na praktično sve javne namene koje su od ključnog značaja za funkcionisanje grada. Time postaje nejasno koji deo javnog prostora ostaje faktički zaštićen, budući da bilo koja parcela u javnoj svojini može postati predmet prenamene i naknadne privatizacije.

2.5. Plan gubi svoju regulatornu funkciju

PGR je dokument višeg reda čija osnovna svrha jeste da obezbedi stabilnost, razvojne smernice i zaštitu javnog interesa. Predložena odredba ga pretvara u dokument koji ne ograničava investitorski pritisak, već ga institucionalizuje. Na taj način plan postaje instrument deregulacije, a ne regulatorni mehanizam. 

2.6. Posledice po javno zdravlje, urbanu klimu i kvalitet života

Beograd već raspolaže sa samo 9% javnih zelenih površina. Omogućavanje prenamene i gubitka preostalih zelenih površina i šuma ugrožava javno zdravlje, povećava toplotne rizike i narušava ekološku otpornost grada. Ova odredba bi u potpunosti onemogućila realizaciju čitavog seta javnih politika koje propisuju “ozelenjavanje grada” kao primarnu meru u borbi protiv posledica klimatskih promena i kao osnovni preduslov za unapređenje javnog zdravlja u gradu. Uloga plana jeste da bude instrument da se prostorno implementiraju javne politike. Ovaj plan, sa predloženim izmenama, ne samo što ne bi omogućio realizaciju ciljeva i mera javnih urbanih politika, već bi doprineo sasvim suprotim efektima. 

 3. Zahtev

Na osnovu svega navedenog, podnosilac primedbe smatra da je predložena izmena plana potpuno neprihvatljiva i da proizilazi iz koncepta planiranja suprotnog javnom interesu, stručnoj praksi i osnovnim načelima uređenja prostora.

Zahtevamo:

1. Da se predložena odredba o prenameni javnih namena u potpunosti briše iz Nacrta izmena i dopuna PGR-a.

2. Da se uspostavi planerski sistem u kome se javne namene trajno štite, a promene namene razmatraju samo izuzetno, uz strogo propisane kriterijume, analize i obavezno obrazloženje.

3. Da se odluke o korišćenju prostora zasnivaju na analitičkim kriterijumima, uključujući:

• • kapacitete obrazovnih, zdravstvenih i socijalnih ustanova,
  • potrebe stanovništva,
  • zaštitu javnih zelenih površina i urbane klime.

4. Da se razvije plan koji je rigorozan prema investitorima, a fleksibilan prema potrebama građana, a ne obrnuto.

Važeći predlog izmena PGR-a ne obezbeđuje ove standarde, te ga je potrebno odbaciti i izraditi rešenje koje će služiti dugoročnom, pravednom i održivom razvoju grada Beograda.

Izmene i dopune Plana generalne regulacije (PGR) Beograda predstavljaju još jedan korak u dugotrajnom procesu u kojem se urbanističko planiranje udaljava od opšteg interesa i prerasta u instrument koji prvenstveno služi privatnim akterima. Iako se ove intervencije formalno prikazuju kao tehničke korekcije, one u suštini uvode strukturalnu promenu režima upravljanja prostorom i omogućavaju dalje otimanje javnih dobara u gradu. Činjenica da izmene i dopune ovog plana kontinuirano traju već šest godina, jasno ukazuje na sistematski pristup razgrađivanju stabilnosti planskog sistema, kroz niz parcijalnih i proizvoljnih intervencija.

Ključna izmena – Uvođenje „fleksibilnosti“ u zaštitu javnih prostora i objekata 

Srž trenutno aktuelnih predloženih izmena odnosi se na deo plana u kojem se definiše „Kompatibilnost namena“. Predlaže se sledeća odredba: “Prenamena površina za javne namene (saobraćajne površine, površone za infrastrukturene objekte i komplekse, komunalne površine, javne zelene površine i šume, objekte i komplekse javnih službi i površina za sportske objekte i komplekse) u površine ostalih namena dozvoljena je samo izradom plana detaljne regulacije, uz saglasnost nadležnih institucija.” 

Predložena odredba omogućila bi da se bilo koja javna namena (u šta spadaju škole, vrtići, domovi zdravlja, bolnice, univerziteti, instituti, službe socijalne zaštite, javne zelene površine, šume, saobraćajne površine, komunalna infrastruktura i njeni prateći objekti, i dr.) može promeniti u bilo koju drugu komercijalnu (privatnu) namenu (poput stanovanja, komercijalnih objekata, privrednih zona, i dr.) izradom plana detaljne regulacije (PDR), samo uz saglasnost nadležnih institucija. 

Iako je ova formulacija predstavljena kao tehnički detalj, ona predstavlja radikalan instrument deregulacije planiranja, jer se njom ukida svojevrsna zaštita od privatizacije javnih namena i prostora u planskom sistemu. 

Takođe, odlučivanje o nameni (a onda i o svojinskom statusu) zemljišta premešta se sa višeg nivoa planiranja koje sagledava ceo grad, na niži nivo planiranja, odnosno na planove detaljne regulacije, koji parcijalno sagledavaju prostor. Na taj način se otvara prostor za ad hoc odluke i preoblikovanje grada u skladu sa kratkoročnim interesima investitora.
U suštini, ova fusnota uvodi permanentnu izuzetost od pravila – mogućnost da svaka javna površina bude prenamenjena, bez jasnih kriterijuma, standarda ili analiza. To je oblik “fleksibilnosti” koji odgovara privatnim akterima i koji obesmišljava postojanje sistema planiranja prostora. 

Javno zemljište i objekti u riziku – šta sve može biti privatizovano

Direktno su ugrožene sve javne namene – objekti obrazovanja (vrtići, škole, fakulteti…), objekti zdravstvene zaštite (ambulante, domovi zdravlja, bolnice), objekti socijalne zaštite (domovi za nezbrinutu decu, svratišta, centri za socijalni rad…), objekti kulture, saobraćajna infrastruktura, objekti komunalne infrastrukture, sportski tereni i javni sportski centri, javne zelene površine (parkovi, obale reke, zelenilo u stambenim blokovima, i dr.), kao i gradske šume. 

Ukidanjem zaštite javnih namena u PGR-u otvara se mogućnost da se javno zemljište, koje se ne može prodavati dok je definisano kao javna namena, pravno pripremi za privatizaciju, izradom plana detaljne regulacije. Prenamena prethodi prodaji, a prodaja otvara prostor za gradnju sadržaja koji donose najveći profit, bez obzira na potrebe lokalnog stanovništva ili razvojne prioritete grada.

Nakon što bi se predložene izmene PGR-a usvojile, stotine investitora  bi dobilo vetar u leđa da u planovima inicira i prenamenu svih gore pomenutih javnih namena, praćeno namerom da te parcele posle i otkupi od grada. Sve što je potrebno da do prenamene dođe, jeste saglasnost komisije za planove grada Beograda, kojoj takve odluke nisu ni malo strane, niti oko njih okleva. I zato, kada se postavi pitanje “šta je sve u riziku od prenamene i privatizacije” – odgovor je sve. 

Svaka parcela u javnoj svojini grada, bilo da je na njoj već neki javni objekat ili da predstavlja zemljište na kojem bi trebalo javni objekat podići, kao i svako parče javnog zelenila u gradu, uključujući gradske šume. 

Nedospustivo je da grad ima plan generalne regulacije, koji umesto da reguliše izgradnju i štiti i unapređuje javne prostore i objekte za potrebe svojih stanovnika, zapravo predstavlja svojevrsni katalog rasprodaje javnog zemljišta i objekata! 

Posledice – u kakvom ćemo onda gradu živeti

Posledice slobodne prenamene javnih namena planovima detaljne regulacije izuzetno su ozbiljne, opasne i dugoročne! Beograd već sada raspolaže sa svega 9% javnih zelenih površina, što je daleko ispod preporuka za gradove ove veličine i gustine. Daljom prenamenom javnih zelenih površina i šuma, koja se omogućava ovim izmenama PGR-a, i koja bi intezivirala već sada prisutan trend rapidnog smanjivanja javnih zelenih površina u gradu, Beograd bi veoma brzo mogao da spadne i na manje procente. Scenario u kojem Beograd ima 3% javnih zelenih površina i šuma, iako zvuči apokaliptično, postaje veoma izvestan ukoliko bi se nastavilo dalje sa ukidanjem svakog oblika planske regulative i zaštite prostora. 

Takođe, ukoliko grad rasproda i preostale rezerve javnog zemljišta, postaće nemoguće obezbediti nove škole, vrtiće, zdravstvene objekte i druge javne službe. Time nestaje osnovni kapacitet i resurs grada, neophodnan za planiranje svog razvoja i za omogućavanje svojim stanovnicima da ostvare i ispune svoje osnovne potrebe. Ako više nema javnog zemljišta za javne zdravstvene i obrazovne objekte, onda je potpuna privatizacija zdravstva i školstva izvestan scenario.

Grad u kojem se odluke donose ad hoc, kroz fragmentisane i investitorski inicirane planove, zemljište privatizuje, a zelenilo sasvim nestaje, postaje grad trajne prostorne nejednakosti i institucionalne slabosti, ali i grad pun rizika po javno zdravlje i dobrobit građana. U takvom gradu sve štetne posledice trpe stanovnici, dok šaka pojedinaca profitira. 

Takav scenario urbanizacije ne smemo smatrati nekom slučajnom devijacijom, već razumeti kao direktnu posledicu dugotrajnog i temeljnog uspostavljanja neoliberalno-autoritarnog planerskog režima u kojem “fleksibilnost planiranja” služi kao mehanizam za demontažu javnog interesa i olakšanu privatizaciju, odnosno otimanje javnog zemljišta. Prema ovoj logici planiranja, koja se ovim izmenama dodatno učvršćuje, Beograd će postati grad u kojem nema mesta za ljude, jedno izuzetno neprijateljski nastrojeno okruženje za život, u kojem će neki od nas preživljavati, a neki neće moći čak ni to. 

***

Ono protiv čega se bunimo i borimo odnosi se na ideju da se razvoj grada treba zasnivati na potpunoj privatizaciji javnog zemljišta i javnih objekata unutar sprege ekonomskih i političkih elita koje pod sobom gnječe institucionalne i pravne sisteme – a onda i na pokušaj da se takve prostorne politike legitimišu predloženim izmenama plana. 

Stoga je zahtev da se predložene izmene PGR-a odbace ujedno i zahtev za uspostavljanjem planskog sistema u kome se javne namene trajno štite, strateško planiranje postaje obavezujuće, a odluke o korišćenju prostoru zasnivaju na analitičkim kriterijumima — umesto na ad hoc intervencijama. 

To je zahtev da se uspostavi planski sistem u kome se odluke o korišćenju prostora donose kroz transparentne procedure, uz obavezne analize javnih potreba, dostupnost podataka, ograničavanje diskrecionih nadležnosti Komisije za planove i obavezno uključivanje stručne i lokalne zajednice u ranim fazama procesa. Kao i da upravljanje prostorom svima garantuje dugoročnu dostupnost javnih usluga u svim delovima Beograda. 

Važeći plan generalne regulacije na ove zahteve ne može da odgovori, a još manje predložene izmene. Zato ih je neophodno odbaciti i razviti plan koji nije fleksibilan prema investitorima, a rigidan prema potrebama građana, već obrnuto.

Krajem avgusta 2025. godine organizovali smo treći Zemaljski forum, prvi put u partnerstvu sa još dve drugarske organizacije  – SHARE fondacijom i A11 inicijativom. Ove godine smo bili u Vranju, a naše partnerstvo osnaženo i  lokalnom inicijativom Generator. Podršku u realizaciji Foruma pružili su nam Heinrich Böll Stiftung, European Fund for the Balkans i Centar za zelene politike.

Forum je okupio preko 140 učesnika iz regiona – Mađarske, Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Srbije, Rumunije, a imali smo i goste iz Nemačke i Holandije . 

Kroz tri tematska modula, učesnici su istraživali ključna pitanja savremenog društva. 

U okviru modula Beyond technophilia and technophobia: Technology and Society, razgovaralo se o tome kako tehnologija oblikuje naše zajednice i političke sisteme – ne kao neutralan alat, već kao sila koja može i da osnaži društvenu promenu i da produbi nejednakosti. 

Modul Economy of Exploitation otvorio je pitanja rada, kapitala i eksploatacije – od ekstraktivizma, preko planiranja po meri investitora do zelenih politika i klimatske pravde. Osim što smo bolje razumeli na koji način postojeći ekonomski sistem održava društvene nejednakosti i nepravdne politike, pokušali smo i da zajednički osmišljavamo strategije za sistemsku transformaciju. 

Treći modul, Ecosystem of Change, bio je posvećen izgradnji novih savezništava i ekosistema koji mogu podržati dugoročne društvene promene: od grassroots pokreta i političkih inicijativa, do eksperimentalnih modela zajedničkog života i rada.

Popodnevne sesije  su pokrile širi opseg tema kroz različite formate, poput praktičnih radionica, šetnji u prirodi, storytelling sesijai diskusija. Osvrnuli smo se i na aktuelne studentske proteste, rat u Gazi, problem nacionalizma i nacionalnih država i mnoga druga goruća politička pitanja.

Tokom pet dana Foruma, Vranje je postalo mesto učenja, samorefleksije, druženja i zajedničkog osmišljavanja strategija za društvenu i prostornu pravdu između celog regiona i lokalne zajednice u Vranju. Za dve godine Forum selimo na neko novo mesto (stay tuned ;)), a Vranju ćemo se rado vraćati nekim drugim povodima

Nove izmene Pravilnika omogućavaju da se javne sednice odvijaju elektronski – baš onda kada su najpotrebnije uživo.

Građanima se ponovo oduzima glas u odlučivanju o svom gradu. U Službenom glasniku je objavljena izmena Pravilnika o postupku izrade planova, prema kojoj se javne sednice mogu održavati elektronski – i to baš u slučajevima kada postoji velika zainteresovanost javnosti.

„U izuzetnim slučajevima, kada postoji velika zainteresovanost javnosti za učešće na javnoj sednici komisije, javna sednica komisije se može održati elektronski.“
(Službeni glasnik 46/2025)

Ovo nije tehnička izmena, već opasna praksa uvođenja tišine tamo gde bi trebalo da se vodi javni dijalog. Do sada, javne sednice u gradskim prostorijama bile su retka i dragocena prilika da građani direktno iznesu mišljenje i brane javni interes. One su bile prostor sukoba stavova – između građana koji brane zelenilo, javni prostor i vodu i Grada koji bespogovorno te resurse stavlja na raspolaganje investitorima.

U digitalnom formatu, dijalog biva prigušen. Građani gube mogućnost da se izbore za reč, njihovi komentari mogu biti zanemareni ili isključeni u svakom trenutku, a donosioci odluka imaju potpunu kontrolu nad time šta će se čuti – i šta neće.

Druga izmena Pravilnika tiče se onih sednica koje će se održati u gradskim prostorijama – građani će biti podeljeni u terminima i u manje grupe, što potpuno obesmišljava koncept javne rasprave, gde treba da čujemo jedni druge.

Šta ova izmena znači u praksi?

Pre svega: zatvaranje prostora za javno protivljenje planovima koji duboko utiču na život građana – poput EXPO plana i proširenja Beograda na vodi, ali i mnogih drugih planova manjeg obima, ali velikog uticaja na okolinu.

• Javna sednica za EXPO plan, koji obuhvata preko 800 hektara zemljišta i planira ogromnu stambeno-komercijalnu gradnju u blizini vodoizvorišta, već je dva puta odlagana. Sada je jasno da se čeka stupanje na snagu nove izmene – kako bi se sednica održala online, bez prisustva građana u sali.
• Građani su već poslali veliki broj primedbi, jasno iskazujući da ne žele da se gradnja odvija po cenu zelenila, vode i javnog budžeta – ali im se sada mogućnost da to javno i direktno kažu – oduzima.

Sličan scenario se očekuje i za Beograd na vodi, čiji javni uvid traje do 19. juna. I ovde postoji jasna opasnost da će digitalna sednica poslužiti isključivo kao formalnost – da bi procedura bila zadovoljena, a plan usvojen bez stvarnog dijaloga.

Javni interes ne sme da se isključi – ni bukvalno, ni politički

Ova izmena nije pitanje efikasnosti, već pokušaj da se građani uklone iz procesa odlučivanja. Nema govora o „javnoj raspravi“ ako građani nemaju ni glas ni prisustvo.

Pozivamo Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture da hitno povuče izmenu Pravilnika i osigura uslove za stvarno učešće građana u donošenju planova.

Građani moraju imati pravo da budu prisutni i uključeni u odluke koje se tiču njihovog života.

Ovaj dopis ne teži poboljšanju predmetnog plana u tehničkom smislu, već ukazuje na njegovu političku, društvenu i institucionalnu nelegitimnost iz pozicije zaštite javnih dobara i prostorne pravde. 

Planska dokumenta predstavljaju instrument za prevođenje javnih, odnosno prostornih politika u prostorna rešenja. Ali kakva su ta prostorna rešenja i na koji način se izrađuju i donose planska dokumenta, zavisi od toga kakve se prostorne politike sprovode. Prostorna politika koju vi sprovodite je lišena svakog oblika dugoročnog promišljanja i planiranja koje se fokusira na zaštitu i unapređenje uslova za život u našim gradovima za sva bića koja u njima žive ili će tek živeti. Subjekt prostorne politike koju vi sprovodite nisu ljudi koji u našim gradovima žive, nego političke elite koje u sprezi sa krupnim kapitalom deluju kroz državu. Centralno pitanje prostorne politike koju vi sprovodite nije pitanje jednakog ostvarivanja prava na krov nad glavom, koje imaju svi ljudi u gradu, niti pitanje ravnomerne distribucije svih javnih usluga i službi koje treba da budu dostupne i pristupačne svima. Klimatske promene i njihove posledice u gradovima, kao i pitanje njihovog ublažavanja i adaptacije grada na njih se u prostornim politikama koje vi sprovodite ne sagledavaju kao jedan od osnovnih preduslova planiranja. Što je još gore, uopšte se i ne sagledavaju. Javna dobra i javni resursi (kulturna dobra, prirodna dobra, šumsko, poljoprivredno, vodno zemljište, javno građevinsko zemljište, vodoizvorišta, vazduh, javne zelene površine) se u politici upravljanja prostornim resursima koju vi sprovodite ne tretiraju kao resursi koji se moraju sačuvati, unaprediti, jednako podeliti i na koje sva bića imaju jednako pravo, već kao šansa za neograničenu eksploataciju, privatizaciju i pretvaranje u robu na kojoj će privilegovani profitirati. 

Ovaj plan je upravo jedan takav instrument u kojem se ogledaju centralizovane, autoritarne, tržišno orijentisane, ekološki neodržive i socijalno isključujuće prostorne politike koje vi sprovodite. U nastavku će konkretnije biti prikazano kako se one ovim planom sprovode, i zbog čega su neprihvatljive i zbog čega se suštinski protivimo planu i zahtevamo momentalnu obustavu izrade i odbacivanje ovog plana. 

1. Prostorni plan područja posebne namene (PPPPN) kao sredstvo centralizacije moći odlučivanja i političke kontrole nad prostorom

Ne postoji niti jedno obrazloženje koje bi bilo na liniji sa višedecenijskom planerskom praksom i logikom, na osnovu kojeg bi se mogla opravdati primena PPPPN kao planskog instrumenta za planiranje područja u najužem centru jednog grada. Grad Beograd, prema postojećem administrativnom uređenje (Zakonu o lokalnoj samoupravi, Zakonu o glavnom gradu i Statutu grada Beograda) ima potpunu autonomiju u planiranju svoje teritorije. Zloupotrebom mehanizma zaključak Vlade RS o utvrđivanju projekta od posebnog značaja za RS, omogućeno je donošenje inicijalnog PPPPN za Beograd na vodi, što je u tom trenutku predstavljalo planerski presedan. Time je ne samo suspendovan postojeći poredak urbanističkih planova, već i zakonski okvir planiranja prostora. 

Mnogobrojnim izmenama Zakona o planiranju i izgradnji koje su usledile, a zaključno sa poslednjim izmenama iz 2023. godine, ovaj mehanizam centralizovanog planiranja je institucionalizovan. Izmenom zakona je zapravo omogućeno da se ova štetna i centralizovana praksa planiranja ozakoni. Primenom PPPPN za planiranje nacionalnoig stadiona, EXPO kompleksa, luksuznog stanovanja, novog sajamskog prostora, tematskog parka, tržnih centara, kreativnih industrija, hotela, naučno-obrazovnih kampusa, poslovnih prostora, i sl. ukinuto je urbanističko planiranje. Planiranje Beograda se odvija na republičkom nivou, što je potpuno neprihvatljivo.

PPPPN se ovde koristi kao način da se realizuju projekti, koje ne bi bilo moguće realizovati kroz urbanističke planove, usled ono malo preostale regulative, ograničenja i urbanističke hijerahije planova. Jer prema važećem Planu generalne regulacije građevinskog područja grada Beograda za kompleks Beogradskog sajma, na primer, propisana je obavezna izrada plana detaljne regulacije, kojim ne bi bilo tako lako promeniti mu namenu iz javne u stambenu. Ovde je jasno da centralizacija planiranja omogućava zapravo brzinsku i učinkovitu realizaciju interesa kapitala bliskog vladajućim strukturama, jer Vlada na raspolaganju ima mehanizam da sve što poželi proglasi kao projekat od posebnog značaja za RS, a potom da po skraćenoj proceduri, isključujući javnost, donese i PPPPN koji može da zaobiđe sve druge planove i zakone i koji će interese kapitala učiniti legitimnim i prerušiti ih u “javni interes”. 

Upotreba PPPPN u planiranju Beograda, a konkretno u slučaju projekta „Beograd na vodi“ predstavlja sistemsku, institucionalnu praksu kroz koju planiranje postaje političko-administrativno oruđe koje služi centralizaciji moći i preraspodeli prostornih resursa u korist političko-investitorskih interesa. Više je nego očigledno da ovde nema više prostora za razgovor o prostornim i urbanističkim standardima i normativima, parametrima i pravilima uređenja i građenja – ovo nije planiranje, već oblik političke kontrole nad prostorom, sa tendencijom neograničenog širenja. 

2. Simulacija participacije u autoritarnom planira

Već tokom održavanja javne prezentacije plana, postupak je bio koncipiran tako da ograniči prostor za otvorenu raspravu i razmenu argumenata. Učesnici su bili raspoređeni u više odvojenih grupa, što je onemogućilo širu javnu debatu, a članovi Komisije za javni uvid — već po ustaljenoj praksi — tokom izlaganja učesnika gotovo sve vreme su proveli gledajući u mobilne telefone, ignorišući iznete komentare i demonstrirajući otvoreni prezir prema smislu samog postupka javne prezentacije.

S obzirom na dosadašnju praksu u sprovođenju javnih uvida, a posebno za planove za koje postoje veliko interesovanje javnosti, osnovano je očekivati da će  predstojeća javna rasprava za ovaj plan biti sprovedena u novom režimu, omogućenom najskorijim izmenama Pravilnika o sadržini, načinu i postupku izrade dokumenata prostornog i urbanističkog planiranja (“Sl. glasnik RS”, br. 47/2025), kojima je uvedena mogućnost sprovođenja elektronskih javnih sednica. Prva javna sednica održana u ovom formatu bila je praćena ozbiljnim tehničkim i proceduralnim problemima, dok svi koji nemaju pristup internetu ili odgovarajući nivo digitalne pismenosti u startu bivaju isključeni iz ovog procesa.

Posebno je zabrinjavajuće što su i ovaj put ignorisani jasno artikulisani i utemeljeni stavovi stručne i šire javnosti, iskazani kroz zajedničke inicijative, formalne dopise i javne pozive brojnih stručnih udruženja, akademskih institucija, profesionalnih organizacija i građanskih inicijativa. Povodom najavljenog rušenja i radikalne promene namene kompleksa Beogradskog sajma i ansambla Generalštaba i Ministarstva odbrane, u aprilu 2024. godine organizovan je veliki forum, na kojem je više od 350 stručnjaka jednoglasno izrazilo protivljenje ovakvim planskim rešenjima.

Radna grupa formirana nakon Foruma detaljno je analizirala postojeću dokumentaciju i pristigle komentare, te usvojila Deklaraciju o sudbini Beogradskog sajma i Generalštaba, kojom je izričito zahtevan povratak na raniju odluku o zaštiti Beogradskog sajma iz 2009. godine kao i izrada urbanističkog plana detaljne regulacije (PDR) za ovu lokaciju, uz puno uključivanje stručne i šire javnosti kroz demokratski i konkurentski proces planiranja.

Uprkos ovim zahtevima, i širem društvenom konsenzusu po pitanju ovog plana, procedura izrade i donošenja plana je nastavljena bez ikakvog uvažavanja iznetih stavova, čime je još jednom potvrđeno da je participacija u ovim procesima u potpunosti obesmišljena.

3. Plan kao legalni mehanizam za pretvaranje javnih dobara u komercijalizovane i ekskluzivne prostore

Izmenama i dopunama plana predviđena je dalja privatizacija obala reke Save i otimanje javnih zelenih površina, čime se drastično narušava javni interes, prava građana na pristup reci, kao i kvalitet zaštićenih prirodnih celina.

Na prostoru Čukaričkog rukavca, u okviru Ade Ciganlije, planirana je izgradnja još jedne marine, i to na zemljištu koje je trenutno definisano kao javna zelena površina. Iako se radi o području koje pripada zaštićenom prirodnom dobru – Predelu izuzetnih odlika Ada Ciganlija, iz plana je vidljivo da se deo ove zelene i rekreativne zone prenamenjuje za infrastrukturu vezanu za nautiku i potencijalno komercijalne sadržaje. Neposredno uz planiranu marinu nalazi se i lokacija Ada Safari, za koju je tokom ove godine sproveden konkurs za izgradnju zoološkog vrta i zabavnog centra. Time se stvara novi pritisak na ekosistem i karakter Ade kao javnog i prirodnog prostora. Umesto da se ojača njena uloga kao javnog rekreativnog i prirodnog dobra, predložene intervencije vode u pravcu komercijalizacije ovog prostora.

S druge strane Save, u okviru novobeogradskog priobalja između Mosta na Adi i Gazele, planirano je proširenje kompleksa „Beograd na vodi“ i na levu obalu reke, na prostoru koji trenutno predstavlja tipičnu braunfild lokaciju sa visokim potencijalom za revitalizaciju i prenamenu u zelene javne površine. Uprkos tome, planirano je da se čitavo područje prenameni u još jedan stambeno-poslovni blok zatvorenog tipa, čime se dodatno smanjuje javni pristup reci i zelene površine duž priobalja.

Posebno zabrinjava činjenica da se i ovaj deo nalazi u zoni II sanitarne zaštite vodoizvorišta, što znači da je prema važećoj regulativi svaka nova stambena izgradnja nedopustiva, upravo zbog zaštite zdravlja građana i kvaliteta vode.

Dalje, plan potvrđuje da kompleks Beogradskog sajma više nema svoju originalnu namenu i funkciju, te da se predviđa rušenje svih hala Beogradskog sajma, osim Hale 1. Beogradski sajam predstavlja jedno od najznačajnijih ostvarenja jugoslovenske posleratne arhitekture, zbog izuzetne arhitektonske i konstruktivne vrednosti objekata – pre svega Hale 1 ali i drugih hala koje su projektovane u sklopu ove celine. Dodatno, Hala 1 je predviđena za prenamenu, odnosno planirana je kao “multifunkcionalni objekat” neodređenog sadržaja, što otvara prostor za njenu dalju komercijalizaciju i degradaciju statusa spomenika kulture koji trenutno uživa.

4. Stanovanje 

U ovom planu od posebne namene, luksuzna stambena izgradnja se tretira kao da je od strateškog značaja za državu – što je konceptualno i društveno besmisleno. Planski dokumenti ovog tipa su zamišljeni da odgovore na infrastrukturne, ekološke, bezbednosne ili druge sistemske potrebe od javnog značaja. Luksuzni stanovi to nisu. Stanovanje jeste pravo, ali luksuzna gradnja je tržišni proizvod, i to najčešće investitorski poduhvat bez ikakve društvene funkcije. Njeno proglašavanje projektom od posebnog značaja je ne samo moralno i politički neprihvatljivo, već i zakonski problematično jer izvrće samu svrhu ovog mehanizma.

U trenutku kada se ovaj plan izrađuje, u Beogradu već postoji ozbiljan višak stanova u odnosu na realne potrebe stanovništva. Između dva popisa broj stanova u Beogradu porastao je za 134.000, dok se broj nenaseljenih stanova povećao za 24.000. Prema demografskim projekcijama iz studije izrađene za potrebe novog Generalnog urbanističkog plana, očekuje se pad broja stanovnika u svim razmatranim scenarijima. Zvanična statistika ukazuje na postojanje oko 10.000 napuštenih stanova, 35.000 povremeno korišćenih i još 108.000 privremeno nenastanjenih stanova. U tom kontekstu, nastavak i institucionalna podrška prekomernoj stambenoj izgradnji – naročito luksuznih stanova – ne može se objasniti nikakvom racionalnom analizom potreba.

Ako bi stanogradnja uopšte mogla da bude projekat od posebnog značaja za državu, to bi mogla biti isključivo gradnja stanova za one koji ne mogu da reše svoje stambeno pitanje na tržištu. Ovaj plan to ne nudi. Naprotiv – najskuplji kvadrati u Srbiji već godinama su upravo u okviru kompleksa Beograd na vodi, i dostižu cene i do 11.800 evra po kvadratu, dok je prosečna cena 4.800 evra po kvadratu. Sa druge strane, prosečna plata u Srbiji nije ni 1.000 evra. To znači da bi građaninu sa prosečnim primanjima bilo potrebno da odvoji sve svoje prihode tokom naredne 22 godine da bi mogao da priušti stan prosečne veličine od 55 kvadrata. U analizi koja je prethodila donošenju važećeg Zakona o stanovanju i održavanju zgrada, jasno se navodi da ukoliko cena stana premašuje četiri godišnje zarade, država treba da interveniše i obezbedi instrumente za povećanje dostupnosti stanovanja.

Međutim, umesto da odgovori na ovu očiglednu i sve dublju stambenu krizu, država aktivno ulaže javne resurse – kroz zemljište, infrastrukturu, planske privilegije i poreske olakšice – u projekte luksuznog stanovanja koji ne zadovoljavaju nikakve javne potrebe. Štaviše, ti projekti se realizuju bez ikakve kontrole porekla kapitala i bez ikakve javne diskusije o tome ko su korisnici tih prostora i na osnovu kojih kriterijuma država odlučuje da ulaže upravo u tu vrstu izgradnje. Stan kao ljudsko pravo ovde se zamenjuje stanom kao sredstvom akumulacije i spekulacije, dok većina stanovništva ostaje izložena neizvesnosti, precenjenom tržištu i sve dubljoj stambenoj nesigurnosti.

5. Zanemarivanje klimatskih i ekoloških imperativa

Planirana izgradnja na predmetnoj lokaciji direktno je protivna važećem režimu zaštite izvorišta vodosnabdevanja Beograda. Prema Rešenju o određivanju zona sanitarne zaštite za izvorišta podzemnih i površinskih voda za vodosnabdevanje grada Beograda (Ministarstvo zdravlja RS, br. 530-01-48/2014-10 od 01.08.2014), predmetna lokacija se nalazi u II zoni (uža zona) sanitarne zaštite beogradskog vodoizvorišta. Prema odredbama Pravilnika o načinu određivanja i održavanja zona sanitarne zaštite izvorišta vodosnabdevanja (Sl. glasnik RS br. 92/08), kao i prema Elaboratu o zonama sanitarne zaštite izvorišta podzemnih i površinskih voda vodosnabdevanja grada Beograda (Institut „Jaroslav Černi“, 2013), u ovoj zoni izgradnja novih stambenih naselja nedvosmisleno je zabranjena.

Ova zabrana jasno je potvrđena i u tekstualnom delu važećeg Plana generalne regulacije (PGR) Beograda, koji predviđa isključivo dozvoljene namene poput zelenih površina, sportskih i rekreativnih sadržaja (zona S10). Ipak, grafički deo plana ostao je neusaglašen i pogrešno prikazuje lokaciju kao zonu predviđenu za stanovanje, uprkos tome što je još 2014. lokacija premeštena iz III u II zonu zaštite, što dodatno pooštrava dozvoljeni režim. Ovakvo odstupanje ukazuje na ozbiljan propust u usklađivanju prostornoplanske dokumentacije sa važećim propisima i rizik po kvalitet vodosnabdevanja stanovništva.

Područje Savskog amfiteatra već sada pokazuje ekstremne indikatore toplotnog stresa. Prema podacima o učestalosti tropskih noći, ovaj deo grada beleži više od 50 tropskih noći godišnje, što je značajno više od najužeg centra grada. Iako je u tekstualnom delu plana konstatovano da se predmetno područje nalazi u zoni toplotnog ostrva, izbegava se konstatovanje da intezitet izgrađenosti zapravo predstavlja izuzetno važan faktor i uzrok ovolikog broja tropskih noći. Takođe, izostalo je objašnjenje posledica ovakvog stanja – koje je visoko rizično po javno zdravlje i zdravlje stanovnika ovog dela grada. Ipak, bez obzira na sprovedena istraživanja i alarmantne rezultate istih, izmenama i dopunama plana ne pristupa se planiranju prostora na način da se ublaže efekti toplotnog ostrva, poveća zastupljenost prirodnog zemljišta i vegetacije, niti se uvode obavezne mere koje se odnose na ekološki indeks lokacije. Naprotiv, plan dodatno stimuliše visokointenzivnu izgradnju, čime se dugoročno učvršćuje negativni mikroklimatski trend i zanemaruje javni interes.

Iako se u dokumentaciji plana navodi da je oko 12% površine opredeljeno za javne zelene površine, ovaj procenat je izrazito diskutabilan – jer obuhvata pretežno popločane trgove i šetališta, poput Savskog skvera i Sava promenade. Ove površine, iako formalno označene kao “zelene”, ne doprinose smanjenju toplotnog ostrva, niti obavljaju ekološke funkcije koje bi imale kontinualno povezane zelene površine u direktnom kontaktu sa tlom.

Autorka: Jovana Timotijević, kolektiv Ministarstvo prostora

[…]

Korak 8_Zakažite javnu sednicu u okviru javnog uvida za određen datum (da ispunite zakonom propisanu normu)

Korak 9_Ukoliko se protiv plana uskomeša javnost, dajte sebi više vremena da osmislite taktiku odbrane od građana i otkažite sednicu

Korak 10_Odredite naredni datum održavanja sednice, ali nipošto nemojte da ga objavljujete do dan pre sednice (tako ćete osujetiti uskomšanu javnost da u punom broju dođe na sednicu)

Korak 11_Obavezno zakažite sednicu tokom radnog vremena, ali što ranije ujutru (jednim udarcem ubijate dve muve – radne ljude i noćne ptice)

Korak 12_Ukoliko niste osujetili uskomešanu javnost, vratite se ponovo na Korak 2 i dajte sebi još vremena za novu taktitku odbrane

[…]

(Priručnik “Kako izbeći učešće javnosti u prostornom i urbanističkom planiranju”, verovatno)

Ovako je nekako izgledao pokušaj Agencije za prostorno planiranje i urbanizam Republike Srbije da održi javnu sednicu na temu IV faze Prostornog plana područja posebne namene Nacionalnog stadiona. Nakon što je prvobitno zakazana sednica otkazana dan pre održavanja, slično je bilo i sa drugim pokušajem – 21. marta 2025. godine. Prethodnog dana sednica je i najavljena i otkazana…videćemo šta nas čeka dalje. Međutim, fijasko sa javnom sednicom samo je logičan nastavak sistemskog izbegavanja uključivanja javnosti u plan koji tvrdi da je od nacionalnog značaja! Sve što je tome prethodilo takođe je imalo isti cilj.

Ma to je jedan te isti plan, šta ima sto puta da o njemu raspravljamo

Tretman Prostornog plana područja posebne namene Nacionalnog stadiona kao faznog planskog dokumenta, omogućilo je izbegavanje obaveze da se planska rešenja predstave i na ranom javnom uvidu, kao jednom od dva uvida javnosti, propisana članovima 45a i 50  Zakona o planiranju i izgradnji. Naime, rani javni uvid održan je samo za I fazu predmetnog plana, iako je ona sadržala tek manji deo obuhvata koji je predstavljen u IV fazi. Taj rani javni uvid održan je u aprilu davne 2019. godine, predstavljajući javnosti predlog plana koji je obuhvatao nacionalni fudbalski stadion i prateće sportske objekte, uz saobraćajnice, infrastrukturne površine i zelene površine, sve to na na teritoriji od oko 114 ha. U narednim fazama, uključujući i ovu (za sada) poslednju IV fazu, dodatno su planirane infrastrukturne i saobraćajne površine, izložbeni kompleks EXPO 2027 (izložbeni prostor, prateći smeštajni kapaciteti i prateći komercijalni sadržaji), kao i tematski park, tako da je obuhvat plana od tih 114 narastao na čitavih 813 ha.  Međutim, ni jedna od ovih faza nije prošla rani javni uvid, već je javnost imala samo 15 dana da se upozna sa novim planskim rešenjima.

Dajte da ne dužimo, obećali smo Međunarodnom birou za izložbe

Uprkos pravilu određenom članom 50 Zakona o planiranju i izgradnji, u kome se navodi da javni uvid traje 30 dana, Zakonom o posebnim postupcima radi realizacije međunarodne specijalizovane izložbe EXPO BELGRADE 2027, posebno članom 4, javni uvid je skraćen na 15 dana. Za planove koji su od nacionalnog značaja (Zaključak Vlade Republike Srbije br. 351-5082/2022 od 30. juna 2022. godine), što znači da se prepoznaje da će njegovi efekti značajno uticati na celo društvo, neophodno je obezbediti dovoljno vremena da se svi građani upoznaju sa kompleksnim sadržajem plana i da mogu na njega i da reaguju. Ipak, u ime efikanosti, princip participativnosti ovde se apsolutno kompromituje.

Takođe, još tokom javnog uvida, za Prostorne planove područja posebne namene zakonom je propisana javna prezentacija. Ona je bila i zakazana za 14. februar 2025. godine sa početkom u 11 časova, u zgradi Gradske uprave, ali de facto nije održana, zbog toga što je od strane predstavnika naručioca plana (Agencija za prostorno planiranje i urbanizam) prekinuta ubrzo nakon početka. Ovim je prekršena zakonska obaveza da se predmetni Nacrt predstavi javnosti, pa je teško smatrati da se celokupni javni uvid održao u zakonom propisanim okvirima. 

Kako da reagujemo, ako ne znamo na šta sve reagujemo?

Dokumentacija u vezi sa ovim planom koja je bila istaknuta tokom javnog uvida nije bila ni kompletna, niti pristupačna široj javnosti. Pre svega, objavljeni su samo tekstualni i grafički deo plana, dok je u potpunosti izostavljena prateća dokumentaciju plana, i time javnost onemogućena da ostvari potpuni uvid i razumevanje predloženog planskog rešenja. Takođe, u grafičkom delu dokumentacije teritorija plana je sasvim nepotrebno podeljena na čak 13 delova (različiti fajlovi koji nisu ujednačeno formatirani), te je, bez stručnog znanja, bilo sasvim neizvodljivo sagledati obuhvat plana u celini. 

Takođe, s obzirom da se organizuje javni uvid u jednu u nizu faza predmetnog plana, potpuni uvid u plansku dokumentaciju i mogućnost razumevanja planskih rešenja predloženih u poslednjoj fazi zahtevaju i uvid u ukupnu dokumentaciju svih već usvojenih prethodnih faza, što opet nije dostupno javnosti. Tekstualni delovi prethodne tri faze plana su nakon usvajanja objavljeni u Službenom glasniku RS, koji ako želite da čitate morate da platite godišnje između 30.000 i 50.000 dinara. A grafičke delove nije moguće videti, jer Centralni registar planskih dokumenata (koji je zakonom definisan kao mesto gde se javno objavljuju svi usvojeni planovi u državi u elektronskom formatu), ne postoji već pune 3 godine. To direktno odražava motivaciju (odnosno odsustvo iste) da javnosti na pristupačan način pruži sve neophodne informacije kako bi reagovala na plan – podsećamo, onaj koji je od nacionalnog značaja!

___

Umesto primene načela učešća javnosti iz člana 3 Zakona o planiranju i izgradnji, kao i načela javnosti i partnerstva iz člana 3 Zakona o planskom sistemu  (“Sl. glasnik RS”, br. 30/2018) koje podrazumeva da se prilikom utvrđivanja javnih politika vodi računa “da se omogući ostvarivanje pojedinačnih pravnih i drugih interesa svih zainteresovanih strana i ciljnih grupa”, za ovaj plan deluje da je opredeljenje sasvim suprotno – da se ova načela što je moguće više izbegnu.

Sećate se prve epizode 15. sezone Saut Park-a u kojoj Kajl, pristajući bez čitanja na korisničke uslove jedne aplikacije biva kindapovan (ostatak priče je sasvim irelevantan za ovaj tekst, ali vrlo, vrlo zastrašujuć)? Kakve, zaboga, Saut Park ima veze sa planiranjem??? Pa sitna slova u dokumentima koji oblikuju naše individualne i zajedničke živote mogu proizvesti mnogo toga štetnog ako nam promaknu, a neko uvek drži fige da se to i desi. Slična je priča i sa Planom generalne regulacije grada Beograda i efektima tek jednog paragrafa (u planu od ukupno 1174 stranice) na planove koji nam se upravo dešavaju. 

Zašto nam je toliko važan taj Plan generalne regulacije?

Plan generalne regulacije (PGR) predstavlja operativni urbanistički plan koji se donosi ili za celokupnu teritoriju neke jedinice lokalne samouprave (grada ili opštine) ili za neki njen deo, odnosno specifičnu prostornu celinu. Poput planova detaljne regulacije (PDR), i PGR služi kao planski osnov za izdavanje lokacijskih uslova i građevinskih dozvola. Logično je zapitati se zašto nam onda uopšte i treba PGR, ako možemo proizvoditi planski osnov i izradom PDR. Ipak, svrha urbanističkog planiranja ne leži samo u pukoj proizvodnji planskog osnova. Kroz PGR bi trebalo da se osmišljava i reguliše širi prostorni razvoj u pogledu namena površina i upravljanja zemljištem (uz poseban fokus na javno zemljište), tipologije objekata, regulacije, kapaciteta infrastrukture i javnih službi, kao i njihove prostorne distribucije, mera zaštite životne sredine i kulturnih dobara. Svrha PGR bi, dakle, trebalo da se ogleda u promišljanju ukupne urbanističke regulative na nekom prostoru, na osnovu kog će se dalje raditi PDR koji će obuhvatiti konkretan blok ili neku manju prostornu celinu. 

Ipak, kako je izgradnja trenutno najunosniji biznis, svaki vid ograničavanja i regulacije, pa i kroz planove, može da smeta. Nažalost, umesto da bude kontrateža koja zastupa interes svih građana koji dele isti prostor, država pristaje na fleksibilizaciju regulative kako bi smanjila otpor privatnim interesima. Fleksibilnost se tako ogleda i u pogledu brze proizvodnje planova (bez suvišnih procedura) i u pogledu urbanističke regulative. 

PGR građevinskog područja grada Beograda usvojen je 2016. godine. Uprkos tome što ovaj plan propisuje ukupnu urbanističku regulativu na teritoriji grada na 1174 strane, prilikom izrade PDR, samo jedan paragraf nam govori da su sve te ispisane stranice samo mrtvo slovo na papiru. Ova odredba kaže da “Prilikom izrade plana detaljne regulacije, bez obzira na zonu u kojoj se on radi, odredbe, uslovi i pravila ovog Plana smatraju se orijentacionim i ne zahtevaju formalnu izmenu ovog Plana. Takođe, … [planirane namene] mogu se menjati, kroz izradu plana detaljne regulacije, u saradnjii sa nadležnim institucijama.” (Sl. list grada Beograda br. 20/2016, str. 607). Dakle, grad je usvojio regulativu, koja se na nivou detaljnog planiranja ne primenjuje i zapravo ne reguliše uređenje prostora. 

Pored toga što se PGR može realizovati kroz izradu PDR-a, drugi način da se realizuju odredbe PGR-a je kroz neposredno sprovođenje. Tako je jedan deo lokacija u gradu predviđen da se razradi kroz izradu PDR-a, a na drugom delu lokacija se može direktno graditi na osnovu PGR-a. Dobro, to onda znači da se PGR i njegova pravila primenjuju samo na one lokacije označene za neposredno sprovođenje? Pa, ne sasvim. U poglavlju koje se odnosi na neposredno sprovođenje ističe se da je moguće i za ova područja izraditi i planove detaljne regulacije. Zatim sledi odredba: “Ukoliko se na području koje se sprovodi neposrednom primenom pravila plana generalne regulacije (uključujući i elemente detaljne razrade) radi plan detaljne regulacije, primenjuju se sve odredbe iz poglavlja 2. Područja za koja je obavezna izrada planova detaljne regulacije.” (Sl. list grada Beograda br. 20/2016, str. 608). Ovde je važno setiti se da u “sve odredbe iz poglavlja 2.” ulazi i odredba o tome da je ceo PGR samo orijentacioni, a ne i obavezujući.

Pitanje koje se samo nameće i na koje nema odgovora je čemu služi plan višeg reda ako nije obavezan ni za jednu lokaciju koju pokriva?

Otkud ovde stanovanje, kad tako ne piše u PGR-u? Ili zašto treba čitati sitna slova kad potpisujemo uslove korišćenja ili reagujemo na planove

Namene zemljišta (stanovanje, javne službe, zelene površine i dr.), definisane Planom generalne regulacije, koje bi dalje trebalo da se razrađuju kroz plan detaljne regulacije ili neposrednom primenom u samom projektu, odnose se na pretežnu namenu na tom prostoru. Namena određuje i parametre građenja (poput maksimalne spratnosti objekata), kao i da li je u pitanju javna ili ostala namena. Tako distribucija namena predviđena PGR-om, zaista odražava složen sistem međuodnosa između različitih celina u gradu. Međutim, s obzirom na “neobavezujući” karakter celokupnog PGR-a, kroz planove detaljne regulacije očigledno se mogu potpuno zanemariti incijalno predviđene namene, čemu svedočimo i u najskorijim planovima koji su trenutno na ranom javnom i javnom uvidu. 

Uzmimo, na primer, Plan detaljne regulacije za Blok 66 na Novom Beogradu – blok okružen prugom, naseljem Belville, novom autobuskom stanicom i komercijalnom zonom bloka 66a. Trenutno je na toj površini organizovan depo javnog gradskog prevoza, ali je i PGR-om predviđeno da on ostane javna infrastruktura, te zadrži saobraćajnu namenu. Međutim, kako PGR nije obavezujući plan, inicijalne namene mogu da se menjaju kroz PDR uz saglasnost institucije. S obzirom da su i naručilac i obrađivač plana javne službe, ostaje nam da im verujemo da je Sekretarijat  za javni prevoz zaista svojevoljno dostavio inicijativu da se promeni namena bloka (doduše nismo videli inicijativu, jer nije priložena u dokumentaciji koncepta plana). Bilo kako bilo, u predloženom rešenju je potpuno nestala saobraćajna namena, a nju su, pogađate, zamenile pretežno zone mešovitih centara (kombinacija profitnog stanovanja i komeracijalnih sadržaja – investitorima se smeši brk), premda ima i površina za javne službe i jedna javna zelena površina.

Sličan slučaj imamo i sa Planom detaljne regulacije za zonu komercijalnih sadržaja severno od Dobanovačkog puta u Zemunu. U samom nacrtu plana stoji da je prema PGR-u na toj površini planirano da se osim javnih namena (saobraćaj i infrastruktura), nalaze i ostale namene – ostale zelene površine. Ali avaj, autori ovog PDR-a čitali su sitna slova i zanemarili ostale zelene površine kao predviđenu pretežnu namenu i na 32ha predvideli privrednu zonu kao jedinu funkciju.

Obrni-okreni, može sve!

U slučaju ova dva konkretna plana, nije primarno da otvaramo raspravu o tome da li je inicijalna ili nova namena bolja ili lošija , već da ilustrujemo koliko prozivoljna može biti primena odredbe o orijentacionom karakteru “odredbi, uslova i pravila PGR-a”. Ko sutra garantuje da se namene neće agresivnije i radikalnije menjati, tako da obezbede još više mogućnosti za privatne investicije, a još manje za javnu infrastrukturu?

Nažalost, ovde nije kraj. Identična sporna odredba koju smo naveli, dodata je i 2019. godine putem amandmana u Plan generalne regulacije sistema zelenih površina grada Beograda i time sasvim obesmislila i ovaj plan. Ostaje nam pitanje u kojim će još važnim planovima naći svoje mesto?