Tekst prvobitno objavljen na portalu Oblakoder

Jedan vreli letnji dan u mom životu protiče ispod klime, razgaćena, sa hladnom kafom na stolu i laptopom ispred sebe. Vazduh je i dalje težak, voda mi se traži na svakih pola sata, ali je realno da je stanje podnošljivo, u nekim trenucima čak i prijatno. Po svemu sudeći, ja sam povlašćena kategorija stanovništva, koja ima dovoljno sredstava da se rashladi i pijucka svoju ledenu kafu na 40 stepeni, a nedaleko od mene nalazi se prizemna kuća, čiji domaćini ove mogućnosti nemaju. Klima uređaj nije instaliran u prostorijama, hlad se pravi otvaranjem suprotnih vrata i prozora, u narodu poznato kao promaja, a ako se uz to još i sprema ručak, onda topao vazduh kruži kroz celu kuću. Kada se zatvore prozori, praktično je nemoguće disati, jer se zbog loše izolacije hladan vazduh ne zadržava u kući. Noću se loše spava, što u velikoj meri utiče na opšte zdravlje, a danju je skoro potpuno neuslovno za život, pa su ljudi prinuđeni da vreme provode napolju, gde su osuđeni na dodatni topao vazduh koji izlazi napolje iz naših klima uređaja, dok nas unutra rashlađuje.

Ovako izgleda letnji dan u energetskom siromaštvu. Sigurni smo da vam nismo otkrili toplu vodu, i da ste vi ili neko vaš, nažalost, nekada bili u ovakvoj situaciji. Istraživanja RES fondacije kažu da je u stanju rizika od energetskog siromaštva preko million domaćinstava u državi. Srbija je 2020. godine usvojila i zvaničnu definiciju energetskog siromaštva:

Stanje u kojem domaćinstvo nema na raspolaganju dovoljno mogućnosti da obezbedi potrebnu količinu energije koja je neophodna za zdrav i dostojanstven život i to na način koji ne ugrožava druge osnovne životne potrebe domaćinstva ili šire zajednice.

Kada bi naš sugrađanin sa početka teksta ugradio klimu u svoju kuću, ona bi trošila više struje od standardnog troška, jer su ovo stambene jedinice koje uglavnom imalu lošu izolaciju i instalacije, te se hladan vazduh ne zadržava dovoljno dugo unutra. Ono što posebno zabrinjava energetski siromašna domaćinstva je zimski period, odnosno da će cena drva svake naredne zime biti skuplja, a sa energentima i ostale životne namirnice.

Imperativ da se preduzme nešto kako bi se smanjilo energetsko siromaštvo i emisija čestica opasnih po zdravlje je sve veći, a to ne može da se učini bez konkretne pomoći države.

Država Srbija prepoznaje energetsko siromaštvo i određuje ga kao “stanje u kojem domaćinstvo nema na raspolaganju dovoljno mogućnosti da obezbedi potrebnu količinu energije koja je neophodna za zdrav i dostojanstven život i to na način koji ne ugrožava druge osnovne životne potrebe domaćinstva ili šire zajednice”.

Iako ne postoji precizna statistika u Srbiji o populaciji u situaciji energetskog siromaštva, konzervativne procene su da je u pitanju preko 200.000 domaćinstava. Ova domaćinstva obično se suočavaju sa višestrukim problemima, kao što su neadekvatan stambeni prostor, nedovoljni prihodi za zadovoljenje osnovnih životnih potreba i otežani pristup zdravstvenoj zaštiti. Sve to ih stavlja u spiralu još intenzivnijeg pogoršanja uslova života i daljeg socijalnog isključivanja. Zbog nedostatka novca, energetski siromašna domaćinstva nemaju adekvatno ugrejane stanove niti mogu da ulože u veću energetsku efikasnost svojih domova i uređaja, a paralelno troše više energenata i novca upravo zbog te neefikasnosti. 

Energetsko siromaštvo ostavlja značajne posledice i po zdravlje, pre svega direktno na one koji se greju na čvrsta goriva u svom domu ali i na celu zajednicu i životnu srednu. Zdravstvene posledice idu od kardiovaskularnih i respiratornih bolesti koje mogu voditi i smrti do problema sa mentalnim zdravljem, poput anksioznosti ili depresije. 

Institucionalni mehanizmi podrške najsiromašnijima neadekvatni su i neosetljivi na strukturalne izazove koje ovi stanovnici imaju, a postojeće mere unapređenja energetske efikanosti formulisane su tako da zaobilaze upravo energetski siromašna domaćinstva.

Ovakva situacija zahteva temeljnu promenu. Država mora garantovati energiju za sve građane!

U Srbiji preko milion domaćinstava živi u energetskom siromaštvu. Prema zvaničnoj definiciji to je stanje u kojem domaćinstvo nema na raspolaganju dovoljno mogućnosti da obezbedi potrebnu količinu energije koja je neophodna za zdrav i dostojanstven život i to na način koji ne ugrožava druge osnovne životne potrebe domaćinstva ili šire zajednice. Mere energetske efikasnosti, koje podrazumeva energetska tranzicija, neophodne su kako bi se energija čuvala unutar objekta, ali one zahtevaju i određena ulaganja i ekonomski standard koji građani Srbije uglavnom nemaju. Ko će platiti energetsku tranziciju i kako će kroz nju proći oni koji to ne mogu samostalno, razmotreno je u Analizi efekata mera energetske efikasnosti na priuštivost stanovanja, u izdanju Ministarstva prostora, od autora Nikole Vujovića, eksperta za energetsku efikasnost.

Energetska tranzicija podrazumeva smanjenje korišćenja fosilnih goriva kao što su ugalj, nafta i gas, a cilj je smanjenje emisije gasova sa efektom staklene bašte, kao i smanjenje zagađenja vazduha, vode i zemljišta koje često proizilazi iz korišćenja fosilnih goriva. Za ovaj proces su, pored prelaska na obnovljive izvore energije (Sunce, vetar i sl.), ključne mere energetske efikasnosti u industriji, saobraćaju i stambenom sektoru.

Analize stambenog fonda pokazuju da čak 85% zgrada u Srbiji ne zadovoljava minimalne standarde energetske efikasnosti. Takođe, sektor zgrada je svuda u svetu veliki potrošač energije. U Evropi one troše 40% ukupne energije, dok u Srbiji taj broj dostiže čak 60%. Prosečna potrošnja energije za grejanje u evropskim zemljama iznosi oko 70 kWh/m2 godišnje. Nasuprot tome, u Srbiji je prosečna potrošnja gotovo dvostruko veća, dostižući oko 150 kWh/m2 godišnje, navodi se u Analizi.

Implementacija mera energetske efikasnosti može da bude surova prema onim građanima koji su lošijeg ekonomskog statusa, a takvih je u Srbiji mnogo. 

Kako se to ne bi dogodilo, ključno je da se država aktivno uključi u povećanje energetske efikasnosti zgrada, ali i što je još važnije objekata porodičnog stanovanja, kako bi ove mere obuhvatile one kojima su najviše potrebne.

Mere koje država trenutno sprovodi jedva da dotiču ovaj sloj društva, odnosno, odnose se na smanjenje računa za električnu energiju, daljinsko grejanje i gas, što ne predstavlja značajnu pomoć, jer se ovaj tip domaćinstva uglavnom greje na drva ili ugalj. 

Mere koje bi za početak pomogle bile bi zamena individualnih ložišta efikasnijim, subvencije za ogrev i veće subvencije za zamenu stolarije, izolacije i instalacija.

Rezultat ovih mera bili bi manji računi za struju, manji troškovi stanovanja i više mogućnosti za kvalitetan život većeg broja građana. Ono što ne bi bilo dobro je da kroz energetsku tranziciju prođe samo bogatiji sloj društva, a siromašniji ostane sa velikim računima i hladnim, neosvetljenim kućama, zarobljen u spirali siromaštva. “Energetska tranzicija će biti uspešna samo ako iz nje niko ne bude izostavljen, u suprotnom, neće doći do smanjenja zagađenja, ni potrebnog smanjenja emisije čestica štetnih po javno zdravlje, a jaz u društvu će se značajno produbiti”, stoji u uvodu Analize.

Celu analizu možete preuzeti na sajtu Ministarstva prostora, ili na ovom linku.

Svima nam smeta sivilo. Previse betona i asfalta čine našu svakodnevicu monotonom. Željni smo krošnji, prostranih poljana, čistog vazduha, cveća i mirisa sveže trave. Kada bih svako od nas zasadio po jednu biljku, naša prestonica polako bi se pretvarala u zelenu džunglu. Na sreću, proteklih godina sve česće su inicijative sadnje biljaka kao i pojedinci koji svojim delovanjem podstiču i ostale na radne akcije . Sve više građana i građanki uviđa značaj zelenih površina koje oplemenju grad i čine život u njemu zdravijim i kvalitetnijim.

Interesantna je akcija koje su pokrenule naše sugrađanke Milica Batrišćević i Marija Milošević, a pomoć u izboru biljka im je pružila Kaća Đorđević. Nakon razgovora o stanju zelenila na Zvezdari, obe su se složile da je ulica Dimitrija Tucovića prilično zapuštena i bez dovoljno drveća.  Sa ciljem da se zazeleni ova vrlo prometna ulica, organizovana je akcija sadnje cveća u prazne žardinjere. Naše sugrađanke, pozvale su ljude da doniraju novac za kupovinu sadnica. Odaziv je bio zadovoljavajući i kupljeno je raznovrsno mirišljavo cveće – lavanda, ruzmarin, hrizantema, erike, raznorazni žbunići i puzavice. Zasađeno je čak 110 biljaka u 33 žardinjera! ,,Ideja je bila zasaditi i medonosne biljke, kojima se hrane pčele, tako da je korist dupla!”, dodaje Milica. Ubrzo nakon akcije osnovana je i Fejsbuk grupa –  Zelenilom protiv sivila, koja okuplja ljubitelje biljaka.

Kako kažu, u nju su dobrodošli svi koji vole prirodu i motiku. Ili bar prirodu. U grupi se razmenjuju utisci, ideje, namenjena je lokalnoj organizaciji sadnje cveća, žbunića i drveća. Članovi lociraju mesta koja su pogodna za preuređivanje i dogovaraju se o budućim akcijama. Takođe, prati se stanje već zasađenih biljaka i vodi računa o njihovom zalivanju i održavanju.

Električna energija, od koje nam zavisi gotovo čitavo domaćinstvo, u Srbiji se u najvećoj meri proizvodi iz uglja. Međutim, ova materija najviše utiče na zagađenje vazduha ali i na jednu od najvećih pretnji za opstanak planete – klimatske promene. Postoji li alternativa za prosečnog građanina i da li je u sistemu kakav je naš uopšte moguća?

Sigurno ste čuli za solarne panele, one ogromne ploče koje je neki vaš radoznali i ekološki osvećen komšija ugradio na krov. Sunčeva energija zapravo jeste jedan od najčistijih vidova obnovljive energije , tačnije, najmanje je štetna za okolinu. Uložite novac, neko vam ugradi solarne panele na krov, sami ste svoj gazda i više ne plaćate račune EPS-u. Ali, da li je sve baš tako jednostavno?

Veliki je broj ljudi u Srbiji koji ili već imaju solarnu elektranu ili ih tako nešto zanima. Motivisani pre svega materijalnim, ali i ekološkim razlozima, mnogi se odlučuju na ovaj korak. Jedni od njih su Ana Džokić i Mark Neilen. Njihova zamisao bila je da se na održiv način snabdevaju solarnom energijom. Ovakav način snabdevanja kod nas je  i te kako moguć jer imamo veliki broj sunčanih dana u godini. Ipak, ovakav vid proizvodnje energije obeshrabren je nizom administrativnih i zakonskih prepreka za pojedince. Problem nastaje zbog viška proizvedene energije, kada solarna elektrana proizvodi više nego što je domaćinstvu potrebno. Šta se dešava sa tim viškom?

U mnogim evropskim zemljama, višak energije građani mogu da pošalju u mrežu i tako dobiju neku olakšicu (novac ili umanjenje računa za struju). Kod nas tako nešto još uvek nije moguće što čitavu ideju čini neisplativom i komplikovanom. Zato je trenutno rešenje postavljanje limitera, koji omogućavaju da se stvara samo onoliko energije koliko je potrebno i ni kilovat više. Zbog neiskorišćenog potencijala, ulaganje u solarnu elektranu, pod ovim uslovima Ani i Marku će se isplatiti tek za oko 70 godina.

Kada razgovaramo o budućnosti razvoja jednog grada, ne govorimo samo izgrađenim strukturama, već i o tome na koji se način takva struktura odnosi prema kultivisanim zelenim površinama, ali i prirodi koja je okružuje. Isto tako, trebalo bi da ne govorimo samo o potrebama ljudi kao stanovnika grada, već i o svim drugim vrstama koje ga nastanjuju. Vizija Beograda koji priželjkujemo 2041. godine tako mora uključiti i stanove i staništa.

Grad. Sredina rezervisana za čoveka, prilagođena njegovim potrebama, uglavnom vrlo zagađena. Broj zelenih površina u gradu je sve manji a postojeći parkovi i bašte često su zapušteni. Sve ovo navodi nas na zaključak da urbana sredina nije adekvatno mesto za životinje. Verovatno se iznenadimo kada nam pčela uđe u stan ili nam bumbar sleti na cveće na terasi. Zato biste se sigurno iznenadili ako bismo vam rekli da u Beogradu živi čak 250 vrsta pčela! Ako se prisetimo nekih osnovnih lekcija iz biologije, razumećemo zašto su nam ovi mali insekti zaista neophodni. Nama najpoznatija, medonosna pčela, jedan je od najvažnijih insekata polinatora koji oprašuje čak 70 od 100 biljaka koje su u našoj svakodnevnoj upotrebi. Budući da je raznovrsna ishrana stožer zdravog života, a prisustvo insekata indikator da naš grad i dalje diše, ne treba da se zabrinemo ako ispred  zgrade, među betonskim zidovima, ugledamo košnicu.

Da se na lokalnom nivou ipak obraća pažnja na ove fantastične insekte dokazuje udruženje građana Ekonaut. Ova grupa ljubitelja pčela pod sloganom ,,vratimo prirodu u grad“ dokazuje da je suživot ljudi i pčela u gradu i te kako moguć. Ekipa iz Ekonauta bavi se projektovanjem urbanih bašti – oni pretvaraju zapušten prostor u zelene oaze. Od prošle godine organizuju i školu pčelarstva, a trenutno rade i na brendiranju beogradskog meda. Kompanija Kreativa dala je pozitivan primer ustupivši svoj krov pčelama i njihovim kućicama, ali i prostor za učenje polaznicima škole pčelarstva.

Sabina Kerić, osnivačica Ekonauta, kaže da je njihova krajnja ideja da naprave površinu koja funkcioniše po principu community gardeninga – napraviti mesto za proizvodnju, mesto susreta i edukacije o pčelama, koje će svima biti od koristi. Ipak, Sabina podseća : ,,Naša zamisao prilično je ambiciozna s obzirom na naše političke, ekonomske i druge okolnosti. Praktično je nemoguće da nevladina organizacija dobije parče zemljišta koje pripada državi. Ne postoji konkurs niti zakonska regulativa koja građanima to dozvoljava.“ Sabina je pokušala da predstavi svoju ideju gradskoj upravi, ali je urbana bašta okarakterisana kao estetski ružna dok su prioritet bile fontane. ,,Državne površine čuvaju se za investitore. Izgleda da im je bolje da neiskorišćen prostor ostane deponija, nego da tamo nekim građanima daju da gaje papriku i paradajz.“, ističe Sabina.