Izmene i dopune Plana generalne regulacije (PGR) Beograda predstavljaju još jedan korak u dugotrajnom procesu u kojem se urbanističko planiranje udaljava od opšteg interesa i prerasta u instrument koji prvenstveno služi privatnim akterima. Iako se ove intervencije formalno prikazuju kao tehničke korekcije, one u suštini uvode strukturalnu promenu režima upravljanja prostorom i omogućavaju dalje otimanje javnih dobara u gradu. Činjenica da izmene i dopune ovog plana kontinuirano traju već šest godina, jasno ukazuje na sistematski pristup razgrađivanju stabilnosti planskog sistema, kroz niz parcijalnih i proizvoljnih intervencija.

Ključna izmena – Uvođenje „fleksibilnosti“ u zaštitu javnih prostora i objekata 

Srž trenutno aktuelnih predloženih izmena odnosi se na deo plana u kojem se definiše „Kompatibilnost namena“. Predlaže se sledeća odredba: “Prenamena površina za javne namene (saobraćajne površine, površone za infrastrukturene objekte i komplekse, komunalne površine, javne zelene površine i šume, objekte i komplekse javnih službi i površina za sportske objekte i komplekse) u površine ostalih namena dozvoljena je samo izradom plana detaljne regulacije, uz saglasnost nadležnih institucija.” 

Predložena odredba omogućila bi da se bilo koja javna namena (u šta spadaju škole, vrtići, domovi zdravlja, bolnice, univerziteti, instituti, službe socijalne zaštite, javne zelene površine, šume, saobraćajne površine, komunalna infrastruktura i njeni prateći objekti, i dr.) može promeniti u bilo koju drugu komercijalnu (privatnu) namenu (poput stanovanja, komercijalnih objekata, privrednih zona, i dr.) izradom plana detaljne regulacije (PDR), samo uz saglasnost nadležnih institucija. 

Iako je ova formulacija predstavljena kao tehnički detalj, ona predstavlja radikalan instrument deregulacije planiranja, jer se njom ukida svojevrsna zaštita od privatizacije javnih namena i prostora u planskom sistemu. 

Takođe, odlučivanje o nameni (a onda i o svojinskom statusu) zemljišta premešta se sa višeg nivoa planiranja koje sagledava ceo grad, na niži nivo planiranja, odnosno na planove detaljne regulacije, koji parcijalno sagledavaju prostor. Na taj način se otvara prostor za ad hoc odluke i preoblikovanje grada u skladu sa kratkoročnim interesima investitora.
U suštini, ova fusnota uvodi permanentnu izuzetost od pravila – mogućnost da svaka javna površina bude prenamenjena, bez jasnih kriterijuma, standarda ili analiza. To je oblik “fleksibilnosti” koji odgovara privatnim akterima i koji obesmišljava postojanje sistema planiranja prostora. 

Javno zemljište i objekti u riziku – šta sve može biti privatizovano

Direktno su ugrožene sve javne namene – objekti obrazovanja (vrtići, škole, fakulteti…), objekti zdravstvene zaštite (ambulante, domovi zdravlja, bolnice), objekti socijalne zaštite (domovi za nezbrinutu decu, svratišta, centri za socijalni rad…), objekti kulture, saobraćajna infrastruktura, objekti komunalne infrastrukture, sportski tereni i javni sportski centri, javne zelene površine (parkovi, obale reke, zelenilo u stambenim blokovima, i dr.), kao i gradske šume. 

Ukidanjem zaštite javnih namena u PGR-u otvara se mogućnost da se javno zemljište, koje se ne može prodavati dok je definisano kao javna namena, pravno pripremi za privatizaciju, izradom plana detaljne regulacije. Prenamena prethodi prodaji, a prodaja otvara prostor za gradnju sadržaja koji donose najveći profit, bez obzira na potrebe lokalnog stanovništva ili razvojne prioritete grada.

Nakon što bi se predložene izmene PGR-a usvojile, stotine investitora  bi dobilo vetar u leđa da u planovima inicira i prenamenu svih gore pomenutih javnih namena, praćeno namerom da te parcele posle i otkupi od grada. Sve što je potrebno da do prenamene dođe, jeste saglasnost komisije za planove grada Beograda, kojoj takve odluke nisu ni malo strane, niti oko njih okleva. I zato, kada se postavi pitanje “šta je sve u riziku od prenamene i privatizacije” – odgovor je sve. 

Svaka parcela u javnoj svojini grada, bilo da je na njoj već neki javni objekat ili da predstavlja zemljište na kojem bi trebalo javni objekat podići, kao i svako parče javnog zelenila u gradu, uključujući gradske šume. 

Nedospustivo je da grad ima plan generalne regulacije, koji umesto da reguliše izgradnju i štiti i unapređuje javne prostore i objekte za potrebe svojih stanovnika, zapravo predstavlja svojevrsni katalog rasprodaje javnog zemljišta i objekata! 

Posledice – u kakvom ćemo onda gradu živeti

Posledice slobodne prenamene javnih namena planovima detaljne regulacije izuzetno su ozbiljne, opasne i dugoročne! Beograd već sada raspolaže sa svega 9% javnih zelenih površina, što je daleko ispod preporuka za gradove ove veličine i gustine. Daljom prenamenom javnih zelenih površina i šuma, koja se omogućava ovim izmenama PGR-a, i koja bi intezivirala već sada prisutan trend rapidnog smanjivanja javnih zelenih površina u gradu, Beograd bi veoma brzo mogao da spadne i na manje procente. Scenario u kojem Beograd ima 3% javnih zelenih površina i šuma, iako zvuči apokaliptično, postaje veoma izvestan ukoliko bi se nastavilo dalje sa ukidanjem svakog oblika planske regulative i zaštite prostora. 

Takođe, ukoliko grad rasproda i preostale rezerve javnog zemljišta, postaće nemoguće obezbediti nove škole, vrtiće, zdravstvene objekte i druge javne službe. Time nestaje osnovni kapacitet i resurs grada, neophodnan za planiranje svog razvoja i za omogućavanje svojim stanovnicima da ostvare i ispune svoje osnovne potrebe. Ako više nema javnog zemljišta za javne zdravstvene i obrazovne objekte, onda je potpuna privatizacija zdravstva i školstva izvestan scenario.

Grad u kojem se odluke donose ad hoc, kroz fragmentisane i investitorski inicirane planove, zemljište privatizuje, a zelenilo sasvim nestaje, postaje grad trajne prostorne nejednakosti i institucionalne slabosti, ali i grad pun rizika po javno zdravlje i dobrobit građana. U takvom gradu sve štetne posledice trpe stanovnici, dok šaka pojedinaca profitira. 

Takav scenario urbanizacije ne smemo smatrati nekom slučajnom devijacijom, već razumeti kao direktnu posledicu dugotrajnog i temeljnog uspostavljanja neoliberalno-autoritarnog planerskog režima u kojem “fleksibilnost planiranja” služi kao mehanizam za demontažu javnog interesa i olakšanu privatizaciju, odnosno otimanje javnog zemljišta. Prema ovoj logici planiranja, koja se ovim izmenama dodatno učvršćuje, Beograd će postati grad u kojem nema mesta za ljude, jedno izuzetno neprijateljski nastrojeno okruženje za život, u kojem će neki od nas preživljavati, a neki neće moći čak ni to. 

***

Ono protiv čega se bunimo i borimo odnosi se na ideju da se razvoj grada treba zasnivati na potpunoj privatizaciji javnog zemljišta i javnih objekata unutar sprege ekonomskih i političkih elita koje pod sobom gnječe institucionalne i pravne sisteme – a onda i na pokušaj da se takve prostorne politike legitimišu predloženim izmenama plana. 

Stoga je zahtev da se predložene izmene PGR-a odbace ujedno i zahtev za uspostavljanjem planskog sistema u kome se javne namene trajno štite, strateško planiranje postaje obavezujuće, a odluke o korišćenju prostoru zasnivaju na analitičkim kriterijumima — umesto na ad hoc intervencijama. 

To je zahtev da se uspostavi planski sistem u kome se odluke o korišćenju prostora donose kroz transparentne procedure, uz obavezne analize javnih potreba, dostupnost podataka, ograničavanje diskrecionih nadležnosti Komisije za planove i obavezno uključivanje stručne i lokalne zajednice u ranim fazama procesa. Kao i da upravljanje prostorom svima garantuje dugoročnu dostupnost javnih usluga u svim delovima Beograda. 

Važeći plan generalne regulacije na ove zahteve ne može da odgovori, a još manje predložene izmene. Zato ih je neophodno odbaciti i razviti plan koji nije fleksibilan prema investitorima, a rigidan prema potrebama građana, već obrnuto.

Nove izmene Pravilnika omogućavaju da se javne sednice odvijaju elektronski – baš onda kada su najpotrebnije uživo.

Građanima se ponovo oduzima glas u odlučivanju o svom gradu. U Službenom glasniku je objavljena izmena Pravilnika o postupku izrade planova, prema kojoj se javne sednice mogu održavati elektronski – i to baš u slučajevima kada postoji velika zainteresovanost javnosti.

„U izuzetnim slučajevima, kada postoji velika zainteresovanost javnosti za učešće na javnoj sednici komisije, javna sednica komisije se može održati elektronski.“
(Službeni glasnik 46/2025)

Ovo nije tehnička izmena, već opasna praksa uvođenja tišine tamo gde bi trebalo da se vodi javni dijalog. Do sada, javne sednice u gradskim prostorijama bile su retka i dragocena prilika da građani direktno iznesu mišljenje i brane javni interes. One su bile prostor sukoba stavova – između građana koji brane zelenilo, javni prostor i vodu i Grada koji bespogovorno te resurse stavlja na raspolaganje investitorima.

U digitalnom formatu, dijalog biva prigušen. Građani gube mogućnost da se izbore za reč, njihovi komentari mogu biti zanemareni ili isključeni u svakom trenutku, a donosioci odluka imaju potpunu kontrolu nad time šta će se čuti – i šta neće.

Druga izmena Pravilnika tiče se onih sednica koje će se održati u gradskim prostorijama – građani će biti podeljeni u terminima i u manje grupe, što potpuno obesmišljava koncept javne rasprave, gde treba da čujemo jedni druge.

Šta ova izmena znači u praksi?

Pre svega: zatvaranje prostora za javno protivljenje planovima koji duboko utiču na život građana – poput EXPO plana i proširenja Beograda na vodi, ali i mnogih drugih planova manjeg obima, ali velikog uticaja na okolinu.

• Javna sednica za EXPO plan, koji obuhvata preko 800 hektara zemljišta i planira ogromnu stambeno-komercijalnu gradnju u blizini vodoizvorišta, već je dva puta odlagana. Sada je jasno da se čeka stupanje na snagu nove izmene – kako bi se sednica održala online, bez prisustva građana u sali.
• Građani su već poslali veliki broj primedbi, jasno iskazujući da ne žele da se gradnja odvija po cenu zelenila, vode i javnog budžeta – ali im se sada mogućnost da to javno i direktno kažu – oduzima.

Sličan scenario se očekuje i za Beograd na vodi, čiji javni uvid traje do 19. juna. I ovde postoji jasna opasnost da će digitalna sednica poslužiti isključivo kao formalnost – da bi procedura bila zadovoljena, a plan usvojen bez stvarnog dijaloga.

Javni interes ne sme da se isključi – ni bukvalno, ni politički

Ova izmena nije pitanje efikasnosti, već pokušaj da se građani uklone iz procesa odlučivanja. Nema govora o „javnoj raspravi“ ako građani nemaju ni glas ni prisustvo.

Pozivamo Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture da hitno povuče izmenu Pravilnika i osigura uslove za stvarno učešće građana u donošenju planova.

Građani moraju imati pravo da budu prisutni i uključeni u odluke koje se tiču njihovog života.

Ovaj dopis ne teži poboljšanju predmetnog plana u tehničkom smislu, već ukazuje na njegovu političku, društvenu i institucionalnu nelegitimnost iz pozicije zaštite javnih dobara i prostorne pravde. 

Planska dokumenta predstavljaju instrument za prevođenje javnih, odnosno prostornih politika u prostorna rešenja. Ali kakva su ta prostorna rešenja i na koji način se izrađuju i donose planska dokumenta, zavisi od toga kakve se prostorne politike sprovode. Prostorna politika koju vi sprovodite je lišena svakog oblika dugoročnog promišljanja i planiranja koje se fokusira na zaštitu i unapređenje uslova za život u našim gradovima za sva bića koja u njima žive ili će tek živeti. Subjekt prostorne politike koju vi sprovodite nisu ljudi koji u našim gradovima žive, nego političke elite koje u sprezi sa krupnim kapitalom deluju kroz državu. Centralno pitanje prostorne politike koju vi sprovodite nije pitanje jednakog ostvarivanja prava na krov nad glavom, koje imaju svi ljudi u gradu, niti pitanje ravnomerne distribucije svih javnih usluga i službi koje treba da budu dostupne i pristupačne svima. Klimatske promene i njihove posledice u gradovima, kao i pitanje njihovog ublažavanja i adaptacije grada na njih se u prostornim politikama koje vi sprovodite ne sagledavaju kao jedan od osnovnih preduslova planiranja. Što je još gore, uopšte se i ne sagledavaju. Javna dobra i javni resursi (kulturna dobra, prirodna dobra, šumsko, poljoprivredno, vodno zemljište, javno građevinsko zemljište, vodoizvorišta, vazduh, javne zelene površine) se u politici upravljanja prostornim resursima koju vi sprovodite ne tretiraju kao resursi koji se moraju sačuvati, unaprediti, jednako podeliti i na koje sva bića imaju jednako pravo, već kao šansa za neograničenu eksploataciju, privatizaciju i pretvaranje u robu na kojoj će privilegovani profitirati. 

Ovaj plan je upravo jedan takav instrument u kojem se ogledaju centralizovane, autoritarne, tržišno orijentisane, ekološki neodržive i socijalno isključujuće prostorne politike koje vi sprovodite. U nastavku će konkretnije biti prikazano kako se one ovim planom sprovode, i zbog čega su neprihvatljive i zbog čega se suštinski protivimo planu i zahtevamo momentalnu obustavu izrade i odbacivanje ovog plana. 

1. Prostorni plan područja posebne namene (PPPPN) kao sredstvo centralizacije moći odlučivanja i političke kontrole nad prostorom

Ne postoji niti jedno obrazloženje koje bi bilo na liniji sa višedecenijskom planerskom praksom i logikom, na osnovu kojeg bi se mogla opravdati primena PPPPN kao planskog instrumenta za planiranje područja u najužem centru jednog grada. Grad Beograd, prema postojećem administrativnom uređenje (Zakonu o lokalnoj samoupravi, Zakonu o glavnom gradu i Statutu grada Beograda) ima potpunu autonomiju u planiranju svoje teritorije. Zloupotrebom mehanizma zaključak Vlade RS o utvrđivanju projekta od posebnog značaja za RS, omogućeno je donošenje inicijalnog PPPPN za Beograd na vodi, što je u tom trenutku predstavljalo planerski presedan. Time je ne samo suspendovan postojeći poredak urbanističkih planova, već i zakonski okvir planiranja prostora. 

Mnogobrojnim izmenama Zakona o planiranju i izgradnji koje su usledile, a zaključno sa poslednjim izmenama iz 2023. godine, ovaj mehanizam centralizovanog planiranja je institucionalizovan. Izmenom zakona je zapravo omogućeno da se ova štetna i centralizovana praksa planiranja ozakoni. Primenom PPPPN za planiranje nacionalnoig stadiona, EXPO kompleksa, luksuznog stanovanja, novog sajamskog prostora, tematskog parka, tržnih centara, kreativnih industrija, hotela, naučno-obrazovnih kampusa, poslovnih prostora, i sl. ukinuto je urbanističko planiranje. Planiranje Beograda se odvija na republičkom nivou, što je potpuno neprihvatljivo.

PPPPN se ovde koristi kao način da se realizuju projekti, koje ne bi bilo moguće realizovati kroz urbanističke planove, usled ono malo preostale regulative, ograničenja i urbanističke hijerahije planova. Jer prema važećem Planu generalne regulacije građevinskog područja grada Beograda za kompleks Beogradskog sajma, na primer, propisana je obavezna izrada plana detaljne regulacije, kojim ne bi bilo tako lako promeniti mu namenu iz javne u stambenu. Ovde je jasno da centralizacija planiranja omogućava zapravo brzinsku i učinkovitu realizaciju interesa kapitala bliskog vladajućim strukturama, jer Vlada na raspolaganju ima mehanizam da sve što poželi proglasi kao projekat od posebnog značaja za RS, a potom da po skraćenoj proceduri, isključujući javnost, donese i PPPPN koji može da zaobiđe sve druge planove i zakone i koji će interese kapitala učiniti legitimnim i prerušiti ih u “javni interes”. 

Upotreba PPPPN u planiranju Beograda, a konkretno u slučaju projekta „Beograd na vodi“ predstavlja sistemsku, institucionalnu praksu kroz koju planiranje postaje političko-administrativno oruđe koje služi centralizaciji moći i preraspodeli prostornih resursa u korist političko-investitorskih interesa. Više je nego očigledno da ovde nema više prostora za razgovor o prostornim i urbanističkim standardima i normativima, parametrima i pravilima uređenja i građenja – ovo nije planiranje, već oblik političke kontrole nad prostorom, sa tendencijom neograničenog širenja. 

2. Simulacija participacije u autoritarnom planira

Već tokom održavanja javne prezentacije plana, postupak je bio koncipiran tako da ograniči prostor za otvorenu raspravu i razmenu argumenata. Učesnici su bili raspoređeni u više odvojenih grupa, što je onemogućilo širu javnu debatu, a članovi Komisije za javni uvid — već po ustaljenoj praksi — tokom izlaganja učesnika gotovo sve vreme su proveli gledajući u mobilne telefone, ignorišući iznete komentare i demonstrirajući otvoreni prezir prema smislu samog postupka javne prezentacije.

S obzirom na dosadašnju praksu u sprovođenju javnih uvida, a posebno za planove za koje postoje veliko interesovanje javnosti, osnovano je očekivati da će  predstojeća javna rasprava za ovaj plan biti sprovedena u novom režimu, omogućenom najskorijim izmenama Pravilnika o sadržini, načinu i postupku izrade dokumenata prostornog i urbanističkog planiranja (“Sl. glasnik RS”, br. 47/2025), kojima je uvedena mogućnost sprovođenja elektronskih javnih sednica. Prva javna sednica održana u ovom formatu bila je praćena ozbiljnim tehničkim i proceduralnim problemima, dok svi koji nemaju pristup internetu ili odgovarajući nivo digitalne pismenosti u startu bivaju isključeni iz ovog procesa.

Posebno je zabrinjavajuće što su i ovaj put ignorisani jasno artikulisani i utemeljeni stavovi stručne i šire javnosti, iskazani kroz zajedničke inicijative, formalne dopise i javne pozive brojnih stručnih udruženja, akademskih institucija, profesionalnih organizacija i građanskih inicijativa. Povodom najavljenog rušenja i radikalne promene namene kompleksa Beogradskog sajma i ansambla Generalštaba i Ministarstva odbrane, u aprilu 2024. godine organizovan je veliki forum, na kojem je više od 350 stručnjaka jednoglasno izrazilo protivljenje ovakvim planskim rešenjima.

Radna grupa formirana nakon Foruma detaljno je analizirala postojeću dokumentaciju i pristigle komentare, te usvojila Deklaraciju o sudbini Beogradskog sajma i Generalštaba, kojom je izričito zahtevan povratak na raniju odluku o zaštiti Beogradskog sajma iz 2009. godine kao i izrada urbanističkog plana detaljne regulacije (PDR) za ovu lokaciju, uz puno uključivanje stručne i šire javnosti kroz demokratski i konkurentski proces planiranja.

Uprkos ovim zahtevima, i širem društvenom konsenzusu po pitanju ovog plana, procedura izrade i donošenja plana je nastavljena bez ikakvog uvažavanja iznetih stavova, čime je još jednom potvrđeno da je participacija u ovim procesima u potpunosti obesmišljena.

3. Plan kao legalni mehanizam za pretvaranje javnih dobara u komercijalizovane i ekskluzivne prostore

Izmenama i dopunama plana predviđena je dalja privatizacija obala reke Save i otimanje javnih zelenih površina, čime se drastično narušava javni interes, prava građana na pristup reci, kao i kvalitet zaštićenih prirodnih celina.

Na prostoru Čukaričkog rukavca, u okviru Ade Ciganlije, planirana je izgradnja još jedne marine, i to na zemljištu koje je trenutno definisano kao javna zelena površina. Iako se radi o području koje pripada zaštićenom prirodnom dobru – Predelu izuzetnih odlika Ada Ciganlija, iz plana je vidljivo da se deo ove zelene i rekreativne zone prenamenjuje za infrastrukturu vezanu za nautiku i potencijalno komercijalne sadržaje. Neposredno uz planiranu marinu nalazi se i lokacija Ada Safari, za koju je tokom ove godine sproveden konkurs za izgradnju zoološkog vrta i zabavnog centra. Time se stvara novi pritisak na ekosistem i karakter Ade kao javnog i prirodnog prostora. Umesto da se ojača njena uloga kao javnog rekreativnog i prirodnog dobra, predložene intervencije vode u pravcu komercijalizacije ovog prostora.

S druge strane Save, u okviru novobeogradskog priobalja između Mosta na Adi i Gazele, planirano je proširenje kompleksa „Beograd na vodi“ i na levu obalu reke, na prostoru koji trenutno predstavlja tipičnu braunfild lokaciju sa visokim potencijalom za revitalizaciju i prenamenu u zelene javne površine. Uprkos tome, planirano je da se čitavo područje prenameni u još jedan stambeno-poslovni blok zatvorenog tipa, čime se dodatno smanjuje javni pristup reci i zelene površine duž priobalja.

Posebno zabrinjava činjenica da se i ovaj deo nalazi u zoni II sanitarne zaštite vodoizvorišta, što znači da je prema važećoj regulativi svaka nova stambena izgradnja nedopustiva, upravo zbog zaštite zdravlja građana i kvaliteta vode.

Dalje, plan potvrđuje da kompleks Beogradskog sajma više nema svoju originalnu namenu i funkciju, te da se predviđa rušenje svih hala Beogradskog sajma, osim Hale 1. Beogradski sajam predstavlja jedno od najznačajnijih ostvarenja jugoslovenske posleratne arhitekture, zbog izuzetne arhitektonske i konstruktivne vrednosti objekata – pre svega Hale 1 ali i drugih hala koje su projektovane u sklopu ove celine. Dodatno, Hala 1 je predviđena za prenamenu, odnosno planirana je kao “multifunkcionalni objekat” neodređenog sadržaja, što otvara prostor za njenu dalju komercijalizaciju i degradaciju statusa spomenika kulture koji trenutno uživa.

4. Stanovanje 

U ovom planu od posebne namene, luksuzna stambena izgradnja se tretira kao da je od strateškog značaja za državu – što je konceptualno i društveno besmisleno. Planski dokumenti ovog tipa su zamišljeni da odgovore na infrastrukturne, ekološke, bezbednosne ili druge sistemske potrebe od javnog značaja. Luksuzni stanovi to nisu. Stanovanje jeste pravo, ali luksuzna gradnja je tržišni proizvod, i to najčešće investitorski poduhvat bez ikakve društvene funkcije. Njeno proglašavanje projektom od posebnog značaja je ne samo moralno i politički neprihvatljivo, već i zakonski problematično jer izvrće samu svrhu ovog mehanizma.

U trenutku kada se ovaj plan izrađuje, u Beogradu već postoji ozbiljan višak stanova u odnosu na realne potrebe stanovništva. Između dva popisa broj stanova u Beogradu porastao je za 134.000, dok se broj nenaseljenih stanova povećao za 24.000. Prema demografskim projekcijama iz studije izrađene za potrebe novog Generalnog urbanističkog plana, očekuje se pad broja stanovnika u svim razmatranim scenarijima. Zvanična statistika ukazuje na postojanje oko 10.000 napuštenih stanova, 35.000 povremeno korišćenih i još 108.000 privremeno nenastanjenih stanova. U tom kontekstu, nastavak i institucionalna podrška prekomernoj stambenoj izgradnji – naročito luksuznih stanova – ne može se objasniti nikakvom racionalnom analizom potreba.

Ako bi stanogradnja uopšte mogla da bude projekat od posebnog značaja za državu, to bi mogla biti isključivo gradnja stanova za one koji ne mogu da reše svoje stambeno pitanje na tržištu. Ovaj plan to ne nudi. Naprotiv – najskuplji kvadrati u Srbiji već godinama su upravo u okviru kompleksa Beograd na vodi, i dostižu cene i do 11.800 evra po kvadratu, dok je prosečna cena 4.800 evra po kvadratu. Sa druge strane, prosečna plata u Srbiji nije ni 1.000 evra. To znači da bi građaninu sa prosečnim primanjima bilo potrebno da odvoji sve svoje prihode tokom naredne 22 godine da bi mogao da priušti stan prosečne veličine od 55 kvadrata. U analizi koja je prethodila donošenju važećeg Zakona o stanovanju i održavanju zgrada, jasno se navodi da ukoliko cena stana premašuje četiri godišnje zarade, država treba da interveniše i obezbedi instrumente za povećanje dostupnosti stanovanja.

Međutim, umesto da odgovori na ovu očiglednu i sve dublju stambenu krizu, država aktivno ulaže javne resurse – kroz zemljište, infrastrukturu, planske privilegije i poreske olakšice – u projekte luksuznog stanovanja koji ne zadovoljavaju nikakve javne potrebe. Štaviše, ti projekti se realizuju bez ikakve kontrole porekla kapitala i bez ikakve javne diskusije o tome ko su korisnici tih prostora i na osnovu kojih kriterijuma država odlučuje da ulaže upravo u tu vrstu izgradnje. Stan kao ljudsko pravo ovde se zamenjuje stanom kao sredstvom akumulacije i spekulacije, dok većina stanovništva ostaje izložena neizvesnosti, precenjenom tržištu i sve dubljoj stambenoj nesigurnosti.

5. Zanemarivanje klimatskih i ekoloških imperativa

Planirana izgradnja na predmetnoj lokaciji direktno je protivna važećem režimu zaštite izvorišta vodosnabdevanja Beograda. Prema Rešenju o određivanju zona sanitarne zaštite za izvorišta podzemnih i površinskih voda za vodosnabdevanje grada Beograda (Ministarstvo zdravlja RS, br. 530-01-48/2014-10 od 01.08.2014), predmetna lokacija se nalazi u II zoni (uža zona) sanitarne zaštite beogradskog vodoizvorišta. Prema odredbama Pravilnika o načinu određivanja i održavanja zona sanitarne zaštite izvorišta vodosnabdevanja (Sl. glasnik RS br. 92/08), kao i prema Elaboratu o zonama sanitarne zaštite izvorišta podzemnih i površinskih voda vodosnabdevanja grada Beograda (Institut „Jaroslav Černi“, 2013), u ovoj zoni izgradnja novih stambenih naselja nedvosmisleno je zabranjena.

Ova zabrana jasno je potvrđena i u tekstualnom delu važećeg Plana generalne regulacije (PGR) Beograda, koji predviđa isključivo dozvoljene namene poput zelenih površina, sportskih i rekreativnih sadržaja (zona S10). Ipak, grafički deo plana ostao je neusaglašen i pogrešno prikazuje lokaciju kao zonu predviđenu za stanovanje, uprkos tome što je još 2014. lokacija premeštena iz III u II zonu zaštite, što dodatno pooštrava dozvoljeni režim. Ovakvo odstupanje ukazuje na ozbiljan propust u usklađivanju prostornoplanske dokumentacije sa važećim propisima i rizik po kvalitet vodosnabdevanja stanovništva.

Područje Savskog amfiteatra već sada pokazuje ekstremne indikatore toplotnog stresa. Prema podacima o učestalosti tropskih noći, ovaj deo grada beleži više od 50 tropskih noći godišnje, što je značajno više od najužeg centra grada. Iako je u tekstualnom delu plana konstatovano da se predmetno područje nalazi u zoni toplotnog ostrva, izbegava se konstatovanje da intezitet izgrađenosti zapravo predstavlja izuzetno važan faktor i uzrok ovolikog broja tropskih noći. Takođe, izostalo je objašnjenje posledica ovakvog stanja – koje je visoko rizično po javno zdravlje i zdravlje stanovnika ovog dela grada. Ipak, bez obzira na sprovedena istraživanja i alarmantne rezultate istih, izmenama i dopunama plana ne pristupa se planiranju prostora na način da se ublaže efekti toplotnog ostrva, poveća zastupljenost prirodnog zemljišta i vegetacije, niti se uvode obavezne mere koje se odnose na ekološki indeks lokacije. Naprotiv, plan dodatno stimuliše visokointenzivnu izgradnju, čime se dugoročno učvršćuje negativni mikroklimatski trend i zanemaruje javni interes.

Iako se u dokumentaciji plana navodi da je oko 12% površine opredeljeno za javne zelene površine, ovaj procenat je izrazito diskutabilan – jer obuhvata pretežno popločane trgove i šetališta, poput Savskog skvera i Sava promenade. Ove površine, iako formalno označene kao “zelene”, ne doprinose smanjenju toplotnog ostrva, niti obavljaju ekološke funkcije koje bi imale kontinualno povezane zelene površine u direktnom kontaktu sa tlom.

Autorka: Jovana Timotijević, kolektiv Ministarstvo prostora

[…]

Korak 8_Zakažite javnu sednicu u okviru javnog uvida za određen datum (da ispunite zakonom propisanu normu)

Korak 9_Ukoliko se protiv plana uskomeša javnost, dajte sebi više vremena da osmislite taktiku odbrane od građana i otkažite sednicu

Korak 10_Odredite naredni datum održavanja sednice, ali nipošto nemojte da ga objavljujete do dan pre sednice (tako ćete osujetiti uskomšanu javnost da u punom broju dođe na sednicu)

Korak 11_Obavezno zakažite sednicu tokom radnog vremena, ali što ranije ujutru (jednim udarcem ubijate dve muve – radne ljude i noćne ptice)

Korak 12_Ukoliko niste osujetili uskomešanu javnost, vratite se ponovo na Korak 2 i dajte sebi još vremena za novu taktitku odbrane

[…]

(Priručnik “Kako izbeći učešće javnosti u prostornom i urbanističkom planiranju”, verovatno)

Ovako je nekako izgledao pokušaj Agencije za prostorno planiranje i urbanizam Republike Srbije da održi javnu sednicu na temu IV faze Prostornog plana područja posebne namene Nacionalnog stadiona. Nakon što je prvobitno zakazana sednica otkazana dan pre održavanja, slično je bilo i sa drugim pokušajem – 21. marta 2025. godine. Prethodnog dana sednica je i najavljena i otkazana…videćemo šta nas čeka dalje. Međutim, fijasko sa javnom sednicom samo je logičan nastavak sistemskog izbegavanja uključivanja javnosti u plan koji tvrdi da je od nacionalnog značaja! Sve što je tome prethodilo takođe je imalo isti cilj.

Ma to je jedan te isti plan, šta ima sto puta da o njemu raspravljamo

Tretman Prostornog plana područja posebne namene Nacionalnog stadiona kao faznog planskog dokumenta, omogućilo je izbegavanje obaveze da se planska rešenja predstave i na ranom javnom uvidu, kao jednom od dva uvida javnosti, propisana članovima 45a i 50  Zakona o planiranju i izgradnji. Naime, rani javni uvid održan je samo za I fazu predmetnog plana, iako je ona sadržala tek manji deo obuhvata koji je predstavljen u IV fazi. Taj rani javni uvid održan je u aprilu davne 2019. godine, predstavljajući javnosti predlog plana koji je obuhvatao nacionalni fudbalski stadion i prateće sportske objekte, uz saobraćajnice, infrastrukturne površine i zelene površine, sve to na na teritoriji od oko 114 ha. U narednim fazama, uključujući i ovu (za sada) poslednju IV fazu, dodatno su planirane infrastrukturne i saobraćajne površine, izložbeni kompleks EXPO 2027 (izložbeni prostor, prateći smeštajni kapaciteti i prateći komercijalni sadržaji), kao i tematski park, tako da je obuhvat plana od tih 114 narastao na čitavih 813 ha.  Međutim, ni jedna od ovih faza nije prošla rani javni uvid, već je javnost imala samo 15 dana da se upozna sa novim planskim rešenjima.

Dajte da ne dužimo, obećali smo Međunarodnom birou za izložbe

Uprkos pravilu određenom članom 50 Zakona o planiranju i izgradnji, u kome se navodi da javni uvid traje 30 dana, Zakonom o posebnim postupcima radi realizacije međunarodne specijalizovane izložbe EXPO BELGRADE 2027, posebno članom 4, javni uvid je skraćen na 15 dana. Za planove koji su od nacionalnog značaja (Zaključak Vlade Republike Srbije br. 351-5082/2022 od 30. juna 2022. godine), što znači da se prepoznaje da će njegovi efekti značajno uticati na celo društvo, neophodno je obezbediti dovoljno vremena da se svi građani upoznaju sa kompleksnim sadržajem plana i da mogu na njega i da reaguju. Ipak, u ime efikanosti, princip participativnosti ovde se apsolutno kompromituje.

Takođe, još tokom javnog uvida, za Prostorne planove područja posebne namene zakonom je propisana javna prezentacija. Ona je bila i zakazana za 14. februar 2025. godine sa početkom u 11 časova, u zgradi Gradske uprave, ali de facto nije održana, zbog toga što je od strane predstavnika naručioca plana (Agencija za prostorno planiranje i urbanizam) prekinuta ubrzo nakon početka. Ovim je prekršena zakonska obaveza da se predmetni Nacrt predstavi javnosti, pa je teško smatrati da se celokupni javni uvid održao u zakonom propisanim okvirima. 

Kako da reagujemo, ako ne znamo na šta sve reagujemo?

Dokumentacija u vezi sa ovim planom koja je bila istaknuta tokom javnog uvida nije bila ni kompletna, niti pristupačna široj javnosti. Pre svega, objavljeni su samo tekstualni i grafički deo plana, dok je u potpunosti izostavljena prateća dokumentaciju plana, i time javnost onemogućena da ostvari potpuni uvid i razumevanje predloženog planskog rešenja. Takođe, u grafičkom delu dokumentacije teritorija plana je sasvim nepotrebno podeljena na čak 13 delova (različiti fajlovi koji nisu ujednačeno formatirani), te je, bez stručnog znanja, bilo sasvim neizvodljivo sagledati obuhvat plana u celini. 

Takođe, s obzirom da se organizuje javni uvid u jednu u nizu faza predmetnog plana, potpuni uvid u plansku dokumentaciju i mogućnost razumevanja planskih rešenja predloženih u poslednjoj fazi zahtevaju i uvid u ukupnu dokumentaciju svih već usvojenih prethodnih faza, što opet nije dostupno javnosti. Tekstualni delovi prethodne tri faze plana su nakon usvajanja objavljeni u Službenom glasniku RS, koji ako želite da čitate morate da platite godišnje između 30.000 i 50.000 dinara. A grafičke delove nije moguće videti, jer Centralni registar planskih dokumenata (koji je zakonom definisan kao mesto gde se javno objavljuju svi usvojeni planovi u državi u elektronskom formatu), ne postoji već pune 3 godine. To direktno odražava motivaciju (odnosno odsustvo iste) da javnosti na pristupačan način pruži sve neophodne informacije kako bi reagovala na plan – podsećamo, onaj koji je od nacionalnog značaja!

___

Umesto primene načela učešća javnosti iz člana 3 Zakona o planiranju i izgradnji, kao i načela javnosti i partnerstva iz člana 3 Zakona o planskom sistemu  (“Sl. glasnik RS”, br. 30/2018) koje podrazumeva da se prilikom utvrđivanja javnih politika vodi računa “da se omogući ostvarivanje pojedinačnih pravnih i drugih interesa svih zainteresovanih strana i ciljnih grupa”, za ovaj plan deluje da je opredeljenje sasvim suprotno – da se ova načela što je moguće više izbegnu.