Tekst prvobitno napisan za nedeljnik Vreme

Piše: Marko Aksentijević

Kada bi mravi počeli naprasno da prave mravinjake koje ne bi koristili za život ili skladištenje hrane već bi ih samo čuvali od toga da se usele mravi koji nemaju svoj mravinjak – mi bismo to ponašanje smatrali, u najmanju ruku, neobičnim. Prvo bismo posumnjali na nekakva isparavanja ili druge toksine koji su pomutili mravlji um, a zatim bismo uzrok tražili u mutacijama, kolapsu društvene strukture i promenama u dostupnim resursima. Ne bi nam palo na pamet da prazni mravinjaci mravima jednostavno imaju vrednost upravo zato što neki drugi mravi nemaju dom. 

Sa sličnim čuđenjem neka udaljena vanzemaljska civilizacija posmatra savremene gradove na našoj planeti. I ima šta da vidi – intenzivno se grade stanovi koji često ostaju prazni dok u njihovoj okolini žive ljudi u pretrpanim ili neuslovnim domovima a nekada i bez krova nad glavom. Al to je zato što se vanzemaljci, kao ni mravi, ne razumeju u ekonomiju. Za razliku od njih, čovečanstvo vešto barata uvećavanjem ekonomske vrednosti i na tom putu će stvoriti milione beskućnika ako je neophodno.

Ne tako davno, stanovi su se gradili primarno kako bi ljudi u njima živeli. Pobeda kapitalizma u hladnom ratu, dovela je do intezivnog prodora kapitala u sve pore društva pa samim time i u stanovanje. Stan je postao još jedan tip robe, investicija, predmet špekulacija i deo finansijskih instrumenata. To što je i dalje nasušna potreba svakog domaćinstva samo mu daje dodatnu vrednost na tržištu, ali stan uopšte ne mora da bude nastanjen da bi vršio svoju primarnu funkciju uvećanja ekonomske vrednosti. Otud smo svedoci sve češće izgradnje stanova u koje se niko ne useljava na svim meridijanima: u Londonu, Pekingu, Limi, Lagosu, Vankuveru, pa i kod nas. Ne gradimo više stanove za ljude, sada smo ravnopravni učesnici globalnih trendova. Tranzicija nas je dovela da konačnog ishodišta – gradimo stanove da u njima živi tržište. 

Između dva popisa, samo u Beogradu se uvećao broj stanova za 134 hiljade, dok se broj nenaseljenih stanova uvećao za 24 hiljade. Tako po zvaničnoj statistici, u Beogradu ima 10 hiljada napuštenih stanova, 35 hiljada onih koji se koriste povremeno i još 108 hiljada privremeno nenastanjenih stanova, što je nezgodan amalgam jer obuhvata stanove koji su novi i još neuseljeni ili su u vreme popisa bili ispražnjeni radi selidbe i radova, ali i one stanove u kojima živi neko sa prebivalištem van Beograda. Ako zvanična statistika nije dovoljno uverljiva, možda će nam pomoći pogled na ugašena svetla u novoizgrađenim zgradama da se zapitamo za koga se to gradi. 

Prema podacima EUROSTATa, prenaseljenost stanova u Srbiji je tokom 2022. godine iznosila 50 odsto dok je na nivou Evropske unije, sa kojom volimo da se poredimo, ona bila na 17 odsto. Isto tako, prosek godina kada se mladi iseljavaju iz porodičnog doma je 5 godina veći u Srbiji (31.4) nego u EU (26.5). Ako se tome doda loše stanje većine postojećeg stambenog fonda, jasno je da potreba za boljim životnim prostorom postoji. Sa druge strane, prosečno domaćinstvo koje živi u prosečno prenaseljenom stanu i ima prosečna primanja ne može da priušti kvadrat od 4 hiljade evra. Nove stanove uglavnom kupuju oni koji privređuju značajno natprosečno i neretko ulažu u svoju treću ili četvrtu nekretninu. Para na paru i stan na stan. 

Jasno je da naše prosečno domaćinstvo nema šanse u tom neravnopravnom takmičenju gde jedni treba da naprave najveću investiciju u životu a drugi da parkiraju ili operu višak novca. Jedan deo problema je svakako i to što oni sa viškom para u Srbiji nemaju neki izbor tržišta kapitala pa prirodno ulažu u nekretnine kojima cene konstantno rastu pa se novac uložen u njih umnožava i pored troškova održavanja stanova. Pored bogatih u Srbiji, stanove kupuje i dijaspora koja misli da će se nekad vratiti ali i stranci koji tom akvizicijom stiču pravo stalnog boravka. Što se zvanične politike tiče, upravo tako i treba da bude jer građevinarstvo daje najznačajniji doprinos rastu BDP-a Srbije.

Bruto društveni proizvod je, ako to do sad neko nije shvatio, mera svih stvari. Sve dok izgradnja stanova doprinosi njegovom rastu, što se države tiče, u njima mogu da žive ale i bauci, ili niko, potpuno svejedno. Da je drugačije, verovatno bi postojala neka provera porekla novca koji se ulaže u nekretnine. Umesto toga, izdaje se rekordni broj građevinskih dozvola, širi se Beograd na vodi, gradi se Expo, betoniraćemo svaki pedalj slobodne površine, čak i kad broj stanova premaši broj stanovnika. Ionako taj trenutak može doći brzo, s obzirom na demografske tendencije i projekcije. 

Koncept Generalnog urbanističkog plana Beograda 2041, koji smo videli pre 3 godine i koji je u svojoj prirodi radnog dokumenta i dalje najviše što imamo od dugoročnog plana razvoja grada, opravdava dodatnu urbanizaciju očekivanjem da će se Beograd uvećati za 100 hiljada stanovnika. To očekivanje je u direktnoj suprotnosti sa demografskim studijama koje su sastavni deo samog dokumenta. Tim gore po studije! Mi više ne planiramo u skladu sa potrebama ljudi nego BDP-a. Lakše je zadovoljiti potrebu za stanom 100 hiljada nepostojećih ljudi nego se baviti stambenim i drugim problemima postojećih. To što intezivna gradnja samo uvećava stvarne probleme samo je mala neprijatnost velike izgradnje. Sve dok se betoniranje svakog kvadratnog milimetra u jednom trenutku ne odrazi i na cene tih novogradnji. 

Skupi kvadrati, pogotovo u Beogradu, vole da su što centralniji. Da nije tako, mogli bi se prazni stanovi graditi i negde jeftinije i lepše. Ipak, iako u njima neće niko živeti oni moraju biti poželjni za život. A tolika izgradnja samo doprinosi vrućinama, poplavama i nepodnošljivosti života u gradu a to se, rečnikom tržišta, loše odražava i na cene nepokretnosti. Tako je u svakoj novogradnji u već pregusto izgrađenim delovima grada ugrađen i deo njenog budućeg pada vrednosti. O tempora, o mores! 

Ipak, nas više treba da brine kakva sve posledice na celo društvo ima potpuno prepuštanje stanovanja nevidljivoj ruci tržišta. Pored toga što ne rešava stvarne stambene potrebe svojih građana, ovakva državna politika (tj. njen izostanak) utiče negativno na razne društvene probleme. Pre svega na već pominjanu demografiju. Nemogućnost da se stambeno pitanje reši na siguran način utiče na odlaganje zasnivanja porodice ili uopšte želju mladih da ostanu u zemlji. Onima koji ostaju smanjena je društvena pokretljivost jer ne mogu lako da priušte troškove stanovanja u željenom mestu obrazovanja ili rada. Nema dovoljno mesta u praznim stanovima jer kapitalu treba komfora.

Lakše je zamisliti da Srbija izumre nego da se prazni kvadrati oporezuju. U suprotnom bismo verovatno vodili uzbudljivu javnu debatu o tome na koji način aktivirati postojeći neiskorišćeni prostor za realne stambene potrebe. Eto jednog problema koji bi mogao solidnim delom da se reši sa postojećim resursima jer stanova ima. Ali stvari nisu tako jednostavne. Stvari su komplikovane i zato su stanovi prazni. To samo vanzemaljci ne mogu da shvate. 

Preplavljeni novoizgrađenim stambenim kvadratima i stilom života koji nam se uz njih obećava, sve češće nailazimo na koncept “zajednice zatvorenog tipa” (kakav je, čini se, već široko usvojen prevod termina gated communities). Bilo da se nalaze u predgrađima ili centralnim zonama grada, “sa ogradom oko celog naselja, obezbeđenjem na ulazu i kontrolisanim pristupom” obećavaju sigurnost, pristup “samo stanarima i najavljenim posetiocima”, ekskluzivne zelene površine, različite sportske i rekreativne sadržaje, kao i brojne druge (javne?) usluge unutar naselja. Dok ovakvi kompleksi, koji nam se predstavljaju kao idealni model života u gradu i savremeni koncept stanovanja, možda mogu delovati primamljivo potencijalnim kupcima (i investitorima) stanova, njihovo širenje ukazuje na rastuću prostornu i socijalnu nejednakost koja nesumnjivo zahteva dublju pažnju javnosti. Dakle, šta su to zapravo zatvorene zajednice, kome su namenjene (a kome nikako ne), kao i šta su njihovi otisci u tkivu grada?

Zatvorene zajednice pojavljuju se u našem kontekstu sa proliferacijom luksuznih stambenih kompleksa, kroz transponovanje američkog modela “gated community”, oblika stambenog naselja kojem je javni pristup ograničen. Ove zatvorene teritorije mogu uključivati jedan blok ili čitave kvartove sa razvijenom mrežom ulica, trgova, sa parkovima, sportskim terenima i vrtićima. Kontrola pristupa – putem zidova, ograda, nadzornih kamera i/ili privatnog obezbeđenja – predstavlja centralnu karakteristiku ovakvih kompleksa. Njihovo poreklo može se pratiti od posleratnog razvoja gradova u Sjedinjenim Američkim Državama, a krajem prošlog veka intenzivira se i njihova primena i izvoz u druge zemlje čiji gradovi takođe prolaze kroz neoliberalnu urbanizaciju. Inicijalno su bili namenjeni samo najbogatijim stanovnicima, premda se njihova ciljna grupa poslednjih godina širi i na stanovništvo sa prihodima nešto višim od prosečnih. U Srbiji su kao model stanovanja uvedeni tek u poslednjoj deceniji i svojstveni su luksuznim stambenim naseljima (poput Kosmajskih vrtova, nedaleko od Beograda ili Ozone Residence, na teritoriji Novog Beograda).

Zatvorene zajednice se pojavljuju kao rezultat brojnih faktora, ali se u literaturi uglavnom ističu dva ključna – privatizacija i komodifikacija prostora, omogućena dominacijom tržišne logike u prostornom razvoju, sa jedne strane, kao i povlačenje države iz sektora javnih usluga i napuštanje njene redistributivne uloge, sa druge. U Beogradu, kao i u drugim gradovima Srbije, ta dva fenomena su se u velikoj meri proširila u poslednjih nekoliko decenija. Od raspada Jugoslavije i u suprotnosti sa tadašnjim politikama prostornog razvoja i planiranja zasnovanim na javnom interesu i zajedničkom upravljanju dobrima, država je de facto postala platforma preko koje je privatizacija stanovanja i urbanog prostora postala moguća i, šta više, koja podstiče tretman prostornih resursa primarno kao robe kojom se trguje i stiče profit. Shodno tome, javno zemljište se prodaje (ili čak poklanja) privatnim investitorima, a javni stanovi se zanemarljivo malo grade, a mnogi od njih potom bivaju prodati. Istovremeno, tretman javnih prostora i otvorenih (i zelenih) površina vrlo je slabo regulisan, pa oni polako, ali sigurno, stiču status ugrožene vrste. 

Rezultat prioritizovanja interesa investitora, te planiranja grada ili sektora stanovanja na tržišnim principima, jeste, između ostalog, i mogućnost kreiranja modela (u datom kontekstu može se reći i proizvoda), poput zajednica zatvorenog tipa, koji privilegovanim pojedincima obećava sigurnost i visok kvalitet komplementarnih sadržaja i usluga koje nedostaju u “javnom” gradu. “Pa dobro, što se bunite – ko može da plati, neka ima sve što poželi”, reći će zagovarači postojećeg sistema proizvodnje, pa čak i oni koji veruju da “uz male reforme, kapitalizam samo treba da postane ‘humaniji’”, ali će time zanemariti šta takav model čini za celokupni razvoj grada, odnosno šta, osim koristi za sopstvene stanare, donosi i ostalim stanovnicima grada.

Istraživanje organizacije Ministarstvo prostora “Koliko je (ne)priuštivo stanovanje u Beogradu” pokazalo je da je stambeni prostor kao osnovna potreba i pravo, nažalost očekivano, cenovno nepristupačan za veliki broj građanki i građana. Veliki broj penzionera, onih koje rade za prosečne plate ili ispod nje, onih sa privremenim zaposlenjem, samohranih roditelja, nemaju puno opcija kada žele da iznajme ili kupe stan u Beogradu. Analiza online oglasa za zakup ili prodaju nekretnina tokom marta 2023. godine, pokazala je da ove grupe mogu da biraju tek između 1% i 2% dostupnih stanova.

Podaci koje je Ministarstvo prostora dobilo kroz algoritam digitalne platforme napravljene u svrhu istraživanja, pokazuju da, na primer, samohrana majka sa jednim detetom i primanjima od 620 evra, može da bira tek oko 1% dostupnih stanova na tržištu.

“Stanovanje u Beogradu zavisi od nasledstva. Ukoliko nemate rodbinu koja vam ostavlja stambeni prostor, jako teško možete do njega da dođete sa prosečnim primanjima. Apsurd je veći, što u ponudi stanova ima na hiljade, a mi sa prosečnim primanjima možemo da biramo u okviru nekoliko desetina stanova. Kada bismo radili i kvalitativnu analizu, gotovo sam siguran da bi se ispostavilo da su u taj izbor uključeni prostori koji su u podrumu i na ivici uslovnosti za život”, navodi Marko Aksentijević iz Ministarstva prostora.

“U poslednjih 6-10 meseci kriza priuštivosti stanovanja eskalirala je i bila vidljivija u javnosti i u medijima nego prethodnih meseci i godina. Stoga mislim da više ne postoji dilema da problem nepriuštivsoti postoji, ali mapa koju smo kreirali, čini mi se, vrlo jasno pokazuje koliki je obim tog problema,” kaže Jovana Timotijević iz Ministarstva prostora.

Mapiranje je podrazumavalo dve vrednosti koje je potrebno uneti kako bi algoritam mogao da izračuna broj dostupnih, prostorno adekvatnih i priuštivih stanova – broj članova i ukupna mesečna primanja domaćinstva.

Broj dostupnih stanova koje algoritam izbaci cenovno idu do gornje granice opterećenosti stambenim troškovima, što je za kiriju ili kredit 30% od ukupnih primanja, prema standardima stambenih troškova EU. Sa druge strane, veličina dostupnih stanova je određena prema minimalnoj kvadraturi po osobi, pa naviše.

Kada je reč o kupovini na kredit podrazumeva se da domaćinstvo već ima spremnu ušteđevinu od minimum 15.000, a prosečno 38.000 EUR.

Uz pitanje nepriuštivosti, kroz istraživanje se uočava i pitanje prostorne razuđenosti dostupnih stanova. Na primer, bračni par bez dece čija su ukupna primanja 1400 evra može da bira u okviru 10% oglašenih stanova. Veći broj stanova dostupan je na Karaburmi, Mirijevu, Žarkovu, Banovom brdu u Braće Jerković, Kumodražu, dok je veoma mali broj dostupnih stanova u centralnim opštinama. Na ovaj način, dugoročno se pojačavaju segregacija, odnosno prostorne nejednakosti u gradovima.

“Rezultati su poražavajući jer je jasno da slobodnih i dostupnih stanova ima, ali se stanovanje posmatra kao roba koja ima veliku vrednost na tržištu, pa stambeni prostori služe za sticanje individualnog bogatstva umesto za obezbeđivanje krova nad glavom. Ono što je dodatno problem je što se od 2021. godine najavljuju izmene Zakona o stanovanju i održavanju zgrada koji je ključni zakonski okvir u oblasti stanovanja. Međutim i te 2021. godine, ali i ovih dana u kontekstu izmena zakona isključivo se govori o delu zakona koji se tiče upravljanja zgradama, kao da pitanje nepriuštivosti ne postoji.  ”, ističe Timotijević. Digitalna platforma je dostupna za korišćenje i svako može uneti svoje parametre ili one koji ga zanimaju i pogledati dostupnost priuštivih stanova u Beogradu.

Sveobuhvatni društveni konsenzus o zajedničkim ciljevima i pravcima prostornog uređenja jednog grada ostvaruje se krovnim planskim dokumentom – generalnim planom. Ova vrsta plana u zavisnosti od države ima drugačiji naziv, ali istu suštinu. Ta suština se ogleda u definisanju budućih razvojnih principa, smernica i pravaca po kojima grad treba da se razvija u zavisnosti od društvene, ekonomske i ekološke situacije u kojoj se grad nalazi.

Tokom svoje istorije, Beograd je uprkos brojnim razaranjima sledio norme iz strateško-planskih dokumenata, još od sredine 19. veka kada je Beograd dobio svoj prvi plan zahvaljujući urbanisti Emilijanu Josimoviću. U novijoj istoriji, jedan od najznačajnijih planova na nivou grada predstavlja Generalni urbanistički plan (GUP) Beograda iz 1972. godine, takozvani zlatni plan. U proces njegove izrade bila je uključena najšira javnost na nivou mesnih zajednica, a plan je postavio obrise današnjeg Beograda.

Aktuelni GUP iz 2003. je imao intenciju da bude više fleksibilan, te je bio podložan promenama. Zahvaljujući tome omogućena je izgradnja velikog broja objekata. Njime je definisana spoljna magistralna tangenta i unutrašnji magistralni poluprsten, u cilju rasteretećenja saobraćajnih gužvi. Ovi projekti do danas nisu potpuno realizovani, te su preneti u novi GUP koji se našao na ranom javnom uvidu (RJU) od 13. do 30. juna ove godine.

Prema Zakonu o planiranju i izgradnji u toku RJU pribavljaju se uslovi i drugi podaci od strane različitih organa, institucija i imaoca javnih ovlašćenja, koji će se naći u planu. Dodatno, sva pravna i fizička lica mogu podneti primedbe i sugestije na priloženi elaborat. U skladu sa tim, kao kolektiv Ministarstvo prostora uputili smo grupe primedbi na teme: učešće javnosti, zemljišne politike, zaštita životne sredine i stanovanje.

Participacija – lokacija, trajanje i dijalog

Pomak u dosadašnjoj praksi čini održavanje RJU na tri lokacije u gradu: zgrada gradske Skupštine, prostorije Urbanističkog zavoda i štand u Knez Mihajlovoj ulici. Ipak, Sekretarijat za urbanizam i građevinske poslove, koji ima ulogu da obaveštava javnost o svim mogućnostima u pogledu učešća preko sajta grada Beograda, naveo je samo gradsku Skupštinu kao lokaciju gde se uvid obavlja, dok su se informacije o preostalim lokacijama našle samo na sajtu Urbanističkog zavoda. Pored toga, sve ove lokacije se nalaze u krugu od jednog kilometra. Centralizovan način izlaganja plana može dovesti do nepouzdane slike o potrebama građana, gde prikupljene informacije predstavljaju stavove samo jedne grupe stanovnika.

Period od 18 dana (trajanje RJU) ne predstavlja dovoljno vremena za upoznavanje šire javnosti sa najvažnijim planom grada, kao ni za formiranje dijaloga koji bi doprineo kvalitetu samog dokumenta. Stoga je bilo neophodno omogućiti širi vremenski okvir učešća javnosti, od najmanje mesec dana.

Uvažavanje šireg učešća javnosti tokom izrade plana dovelo bi do ključnog koraka participativnog procesa – mogućnosti odlučivanja. Plansko rešenje, kao i razvojni pravci moraju podleći zajedničkom odlučivanju koje upravo iziskuje angažovanje svih ciljnih grupa – građana i stručne javnosti. Uz to, učestvovanje u kreiranju planskih rešenja čini da sam dokument bude kvalitetniji, a mogućnost manipulacije i korupcije svedena na minimum delegirajući odgovornost svim učesnicima njegove izrade.

Javne namene

Kao jedna od smernica za koje se GUP opredeljuje, a koja treba da uspostavi jasan strateški princip razvoja grada jeste decentralizacija. Koncept decentralizacije uobičajeno podrazumeva kreiranje sekundarnih gradskih centara, lociranih van užeg gradskog područja, koji pružaju adekvatan pristup javnim, rekreativnim, komercijalnim i privrednim delatnostima. Međutim, u planu se navodi da je “u ovom trenutku primetan niži nivo korišćenja nekih od postojećih javnih namena”, među kojima se pominju fakulteti i dečije ustanove, dok se sa druge strane javne funkcije “zbog svog položaja i prostornih kapaciteta nalaze na granici funkcionalnosti”, pri čemu se kao primeri navode urgentni centar, hitna pomoć i vatrogasne stanice – sve krucijalne javne funkcije za stanovnike grada. Dodatno je zabrinjavajuće što se razmatra njihovo izmeštanje kao mehanizam za njihovu “reaktivaciju i punu funkcionalnost”, zbog toga što “mnogi od objekata ili kompleksa u javnoj svojini zauzimaju atraktivne i tržišno vredne lokacije u gradu”. Ovako postavljen strateški pravac rasvetljuje da je ekonomska vrednost zemljišta kriterijum koji može uzrokovati izmeštanje javnih funkcija iz centralnih u periferne zone zarad ostvarivanja privremene dobiti. Takođe je sporno što se po Zakonu o planiranju i izgradnji, postojeće i planirane površine javne namene ne mogu otuđiti iz javne svojine, ali svojom formulacijom ovaj plan otvara mogućnost za to. Pod pojmom decentralizacije su predstavljeni ciljevi za planiranje isključivo javnih namena od kojih se jedan odnosi na uključivanje privatnog sektora u realizaciju i funkcionisanje obrazovanja i zdravstvene zaštite, a za šta je navedeno da pojam površina javne namene ne definiše automatski i svojinski status. Ovako postavljeni ciljevi u poglavlju Decentralizacija mogu u potpunosti dovesti do degradacije usluga javnih službi koje bi trebalo da budu dostupne svima.

Zemljišna politika

Kao što prethodni deo teksta nagoveštava, postavljeni cIljevi u oblasti zemljišne politike u najvećem delu su usmereni na unapređenje uslova za privatizaciju zemljišta kao i podrške investitorima. Gradsko zemljište u javnoj svojiini predstavlja važan element planiranja u javnom interesu, a vođenje tržišnom logikom u njegovom upravljanju može imati izuzetno loše posledice po ravnomerni razvoj grada i distribuciju javnih funkcija prema potrebama svih stanovnika. Plan prepoznaje da prihod od prodaje javnog zemljišta nije adekvatan potrebnim sredstvima za programe uređenja građevinskog zemljišta, a uz to je prodaja trajno otuđenje ograničenog i vrednog resursa. Trebalo bi stoga razmotriti na koji način zakup zemljišta, u kombinaciji sa poreskim merama, može obezbediti dovoljno sredstava za opremanje zemljišta u kontinuitetu. Pored toga, potrebno je zaustaviti širenje građevinskog zemljišta na račun šumskog, poljoprivrednog i vodnog zemljišta, posebno zbog toga što sama demografska studija urađena za potrebe izrade GUP-a nalaže da broj stanovnika u narednih 20 godina neće rasti. U skladu sa svim navedenim, smatramo da je neophodno da cilj bude razvoj, a ne rast grada, tj. da planiranje kontroliše širenje građevinskog zemljišta, a da se zemljišna politika fokusira na očuvanje i održivo upravljanje zemljišnim fondom u javnoj svojini koji će biti neophodan za zadovoljenje potreba budućih generacija.

Životna sredina

U okviru ovog poglavlja, dat je osvrt na postojeće stanje i identifikovane probleme, međutim izostaju konkretne mere i urbanistički parametri kojima se kroz sprovođenje ovog plana i detaljnih urbanističkih planova oni rešavaju. Primeri takvih urbanističkih parametara su baštenske kolonije (urbane bašte) i ekološki indeks. Ovi koncepti jesu obrađeni kroz Plan generalne regulacije sistema zelenih površina, ali se ipak ne spominju u elaboratu novog GUP-a, te se ne uočava na koji način će se odvijati proces adaptacije i mitigacije na klimatske promene. Njihovo izostavljanje, između ostalog, utiče i na neefikasno rešavanje problema smanjenja procenta zelenih površina u korist izgradnje. Stoga je neophodno povećati udeo zelenila u direktnom kontaktu sa tlom na trgovima, skverovima, privatnim parcelama, kao i uvođenje poroznih i nereflektujućih površina koje će doprineti da se efekat toplotnih ostrva, ali i poplava u letnjem periodu usled intenzivnih padavina, smanji. Kada su u pitanju rešenja ozelenjavanja u gusto izgrađenom jezgru grada, neophodno je uvesti smernice koje se tiču energetske efikasnosti i tehnoloških rešenja za ozelenjavanje krovova i fasada objekata, vodeći računa o mehanizmima za njihovu priuštivost i održivost za dugi niz godina.

Stanovanje

Deo plana koji se bavi stanovanjem karakterišu predloženi principi koji su u najboljem slučaju arbitrarni, a u najgorem bi mogli da dovedu do dugoročno negativnih efekata. Njihova proizvoljnost se ogleda u promeni standarda koja se odnosi na izmene urbanističkih parametara, kao i transformaciji „celina koje se ne koriste na adekvatan način, a imaju potencijal za dalji razvoj“, što bez preciziranja konkretnim parametrima omogućava široku interpretaciju. Stambena podrška takođe nije elaborirana, a u formiranim ciljevima gubi smisao. Predlaže se „stanovanje po nižim cenama“ za srednju i perifernu zonu, bez objašnjenja kako je planirano da se dođe do nižih cena i koja je uloga ovog strateškog urbanističkog dokumenta u uspostavljanju ovih uslova, kao ni uloga grada/države. Diverzifikacija tipologije jedina pruža konkretnije informacije, predlažući da se u perifernoj zoni uvede individualno stanovanje na velikim parcelama, što implicira suburbanizaciju koja je u okviru struke prevaziđena kao greška.

Umesto toga, kako bi se ovim strateškim planom dugoročno omogućila izgradnja priuštivog stanovanja, smatramo da je diverzifikaciju potrebno proširiti tako da se odnosi i na modele profitno/neprofitno stanovanje, kao i privatno/javno stanovanje, uz jasno definisanje ovih odnosa i pružanja prostornih uslova za stambene alternative tržištu u javnoj i zadružnoj svojini. Da bi se izbegla segregacija i prostorna nejednakost na teritoriji grada, priuštivi oblici stanovanja bi trebalo da budu ravnomerno raspoređeni u svim zonama, uključujući i centralnu, što zahteva konkretne parametre i prostorna rešenja. Takođe, predlažemo uvođenje subvencija za izgradnju neprofitnih stanova kroz zemljišnu politiku, kao i zadržavanje i unapređenje pravila za planiranje određenog udela socijalnog stanovanja u investicionoj stanogradnji.

Zaključak

Ono što treba napomenuti, a što Urbanistički zavod kao obrađivač plana svakako naglašava, jeste da dokumentacija koja se našla na uvidu javnosti predstavlja konceptualno rešenje, koje iziskuje primenu smernica prikupljenih na RJU, a na osnovu čega se izrađuje znatno detaljniji Nacrt plana na koji će javnost ponovo imati priliku da reaguje tokom javnog uvida.

Imajući u vidu prethodno navedeno, zaista je neophodno da se predstojećem nacrtu plana pristupi u širem dijalogu kako sa građanima, tako i sa stručnom javnošću, jer se radi o generacijskoj prilici da oblikujemo naše urbano okruženje za narednih dvadeset godina. Na svima nama ostaje da insistiramo na učešću u ovom procesu i zagovaramo pravedan, solidaran i odgovoran razvoj Beograda po meri svih stanovnika.