Rušenje Sajma je mnogima sigurno zazvučalo kao iznenadna odluka. Ipak, kompleks Sajma već decenijama prati strah od privatizacije i borba oko toga da li ovaj prostor treba da zadrži javnu namenu ili ne. Ovo je prostor koji ljudi koriste, koji dobro posluje i ima visoku kulturno-istorijsku vrednost, dakle, jasno obavlja javnu namenu. Do odluke da kompleks Sajma i njegovo zemljište izgube javnu namenu, stizalo se petnaest godina, malim koracima, od kojih svaki pojedinačno može delovati bezazleno, a zajedno crtaju vrlo jasnu putanju.

1997.

Kompleks Sajma je stavljen pod prethodnu zaštitu kao kulturno dobro. Ništa neobično, to je uobičajeni korak ka trajnoj zaštiti neke arhitektonske celine.

KRAJEM 2008.

Tadašnji gradonačelnik Beograda Dragan Đilas najavljuje novi model privatizacije preduzeća koja poseduju vredno građevinsko zemljište – i kaže da će Beogradski sajam biti prvo preduzeće privatizovano po tom modelu.

2009.

20. JANUAR

Mesec dana kasnije, dešava se nešto što bi trebalo da tu ideju zaustavi: Vlada Srbije donosi odluku da se čitav kompleks Sajma proglasi kulturnim dobrom. Prošla je sve institucionalne provere – Zavod za zaštitu spomenika, Ministarstvo kulture, skupštinski odbor. Zaštita čitave celine je proglašeno kroz konačnu i formalnu odluku.

Samo što ta odluka nije potrajala ni 48 sati.

22. JANUAR

Dva dana kasnije, Vlada je istu odluku povukla. Bez ijednog obrazloženja. Bez novog stručnog elaborata koji bi to opravdao. I, što je možda najvažnije: Zakon o kulturnim dobrima tada nije ni predviđao mogućnost da se već doneta odluka o zaštiti prosto “stavi van snage” na ovaj način. Kompleks koji je u ponedeljak bio zaštićen, u sredu to više nije bio.

MART

Mesec i po kasnije, zaštita se vraća, ali samo za jednu jedinu zgradu, Halu 1. Ostatak kompleksa ostaje bez zaštite, prepušten tržištu. Sajam, koji je decenijama tretiran kao jedinstvena arhitektonska celina, prvi put je razbijen na “zaštićeno” i “ostalo”.

JUL

Objašnjenje zašto se sve ovo dešava baš tada, nije teško pogoditi: u julu iste godine otvara se tender za prodaju 70% Sajma italijanskom konzorcijumu. Ponuda je na kraju odbijena kao preniska i tender proglašen neuspelim, ali je postalo jasno zašto je kompleks Sajma podeljen na zaštićeno i ostalo. Zaštićeni kulturni spomenik se teško prodaje, a ono bez zaštite mnogo lakše.

2019.

Sledećih nekoliko godina ništa se dramatično ne dešava na površini, ali se rešava nešto ključno ispod nje: pitanje vlasništva. Sudski sporovi oko toga koliki je državni udeo u Sajmu traju do 2019, kada Vrhovni kasacioni sud konačno presuđuje da država poseduje 100% imovine. Sajam menja pravnu formu, iz društvenog preduzeća u DOO.

2020.

Dolazi pandemija. Otkazuju se sve manifestacije, hale Sajma na kratko postaju kovid bolnica, što pokazuje sposbnost ovog prostora da se u situacijama krize prenameni u objekat 100% javne namene. U javnosti se ponovo pojavljuju priče o mogućoj privatizaciji zbog finansijskih problema, koje Uprava Sajma demantuje i navodi da je njihovo poslovanje stabilno.

2022.

Dešava se nešto što spaja Sajam i EXPO na način koji više nije slučajan: Vlada dodeljuje Sajmu 23,6 miliona dinara iz budžetske rezerve da pripremi kandidaturu Srbije za EXPO 2027. Dva meseca kasnije, još 56,6 miliona za promociju te kandidature. Institucija koja će uskoro biti iseljena sada sama, svojim resursima i imenom, finansira projekat koji će je istisnuti.

Iste te 2022. godine tiho se menja i Odluka o izradi plana za nacionalni stadion umesto da bude plan samo za stadion, postaje plan i za “druge javne namene od nacionalnog značaja”. Niko ne kaže koje su to namene. 

OKTOBAR

Tek u oktobru, kada se objavljuje Prethodna studija opravdanosti, javnost prvi put vidi da studija predviđa izmeštanje sajamske funkcije u Surčin, iako to nijedan zvanični plan još ne kaže eksplicitno.

2023.

2023. godine se sve ubrzava. Gradski menadžer, Miroslav Čučković, najavljuje selidbu u Surčin za otprilike pet godina. U prvoj polovini godine, kroz vladinu odluku, sva imovina, hale i zemljište, formalno prelazi u ruke države, a firma (iako državna) Beogradski sajam d.o.o. gubi pravo korišćenja sopstvenih hala, ali što je važnije nema pravo glasa u odluci o pripisivanju Sajma Beogradu na vodi, koje sledi. U septembru se predstavlja urbanistički projekat kojim se Hala 1 administrativno izdvaja kao posebna parcela, što je bio i prvi zvanični dokument raspračvanja kompleksa Sajma.

SEPTEMBAR

U septembru se predstavlja urbanistički projekat kojim se Hala 1 administrativno izdvaja kao posebna parcela, što je bio i prvi zvanični dokument rasparčavanja kompleksa Sajma.

2024.

JANUAR

Predsednik Aleksandar Vučić na televiziji predstavlja program “Skok u budućnost – Srbija 2027”: Hala 1 postaje Opera, a “Novi sajam” se gradi u Surčinu, odmah pored stadiona i EXPO kompleksa. Nedelju dana kasnije Vlada pokreće izmene plana za Beograd na vodi, plana koji je 2015. prvi put usvojen, i koji sada obuhvata i teritoriju Sajma, koju ranije nije obuhvatao.

2025.

06. OKTOBAR

Taj krug se zatvara. Vlada usvaja izmene plana kojima se kompleks Beogradskog sajma zvanično i pravno uključuje u projekat Beograd na vodi. Najveći deo nekadašnjeg sajamskog prostora prenamenjuje se u zone gde dominira stanovanje sa dozvoljenom gustinom gradnje od 70 do 80% parcele i zgradama visokim do 120 metara. Hala 1 ostaje, formalno zaštićena, ali pretvorena u Operu, koja će biti objekat javne namene usred novog luksuznog naselja.

Zašto je bilo potrebno petnaest godina i toliko koraka da bi se stiglo do ovog trenutka? Zato što su ova dva projekta – EXPO Beograd 2027 i Beograd na vodi – rešavala dva različita problema iste transformacije. EXPO je obezbedio politički izgovor: “moramo da preselimo Sajam zbog izložbe.” Beograd na vodi je obezbedio instrument: plan koji je omogućio da se oslobođeno zemljište na obali Save pretvori u stanove i poslovni prostor. Jedan projekat preuzima funkciju Sajma, drugi preuzima vrednost njegove zemlje. Zajedno, oni čine ono što nijedan od njih ne bi mogao sam.

Na kraju, možda najupečatljiviji detalj cele priče nije ni u jednom od ovih koraka, već u dokumentu koji je trebalo sve da ih opravda. Državna studija, naručena da dokaže da je izmeštanje Sajma opravdano, sama priznaje da je Beogradski sajam “najuspešnija sajamska kuća u Republici Srbiji i Jugoistočnoj Evropi”, preduzeće koje posluje uspešno, bez subvencija i bez dugova. Čak i ako zanemarimo javne potrebe, namene, kulturno-istorijsku vrednost, zelenilo, itd, koje država kontinuirano zanemaruje, ni dokument čiji je zadatak bio da opravda zatvaranje Sajma na kraju dokazuje da ta institucija ni po ekonomskim i tržišnim pravilima nije trebalo da se zatvori.