Ekspedicija Inex film je skvot nastao u martu 2011. godine u Beogradu na Karaburmi, sa namerom da istražimo mogućnosti samoorganizovanja, solidarnosti i „uradi sam” životne filozofije. Do kraja 2015. godine, Inex je okupljao pojedince i organizacije kojima je bio neophodan prostor za rad i kulturnu produkciju, a koje pored sopstvenog znanja i volje uglavnom nisu raspolagali drugim resursima.

Inex film je bilo društveno preduzeće koje se bavilo fimskom produkcijom i distribucijom i bilo je deo firme “Inex”, jedne od najvećih spoljno-trgovinskih kompanija u bivšoj Jugoslaviji. Potpuno devastirana bivša zgrada ovog kinematografskog preduzeća predstavlja je simbol tranzicije i brutalne privatizacije društvenih preduzeća.

PROJEKAT

U saradnji sa mladim umetnicima/cama, aktivistima/kinjama i kulturnim radnicima/cama započeli smo oživljavanje ovog objekta kao legitimni čin aktiviranja i upotrebe zajedničkog prostora za potrebe kolektivne proizvodnje i razmene. Vrata su bila otvorena svakome ko je hteo da radi i da stvara, ili da samo provodi slobodno vreme. Od neugledne ruševine zajedno smo napravili društveno-kulturni centar koji je ispirisao nastajanje mnogih drugih prostora u Srbiji.

Da li je prodaja najbolji način da se prostori u javnom vlasništvu iskoriste i sačuvaju? Beograđanka, Sava centar, Hotel Dom i mnogi drugi objekti u javnoj svojini rasprodaju se munjevitom brzinom, bez ikakvog razgovora o tome šta bi sa tim prostorima moglo da se uradi i kako bi mogli da se unaprede ili prenamene, a da ostanu u javnom vlasništvu. 

Umesto da se javna dobra i prostori unapređuju i umnožavaju u cilju zaštite javnog interesa, što razvijene zemlje rade, nama je rasprodaja za bagatelne pare onoga što pripada svima nama nametnuta kao jedino rešenje. A kako bi bilo da se ovi prostori koji se ne koriste prenamene u objekte priuštivog stanovanja, društvene, kulture ili omladinske i studentske centre, objekte za aktivnosti lokalne zajednice, rekreativne prostore ili klubove za penzionere? Prostora ima, a ima i potreba, ali nema političkih interesa i volje da se javna dobra stave u funkciju stvarnih potreba ovog društva.
Pre tri godine zajedno sa Ciklotronom snimili smo kratak film o javnim prostorima i njihovom (ne)korišćenju i propadanju. Gotovo svaki grad ili opština u Srbiji poseduje nezanemarljivi broj neiskorišćenih i napuštenih prostora koji su u javnoj svojini, ali čija primarna namena više nije održiva, odnosno za koje već duže vreme ne postoji interesovanje na tržištu.

Akciju Bioskopi: Povratak otpisanih pokrenuli smo 2011. godine kao reakciju na propadanje i privatizaciju četrnaest beogradskih bioskopa društvenog preduzeća Beograd film – Balkan, Kozara, Slavica, Voždovac, Zvezda, Odeon, Jadran, 20. oktobar, Kosmaj, Central, Avala, Jedinstvo, Drina i Partizan. 

Svoj rad usmerili smo u dva pravca: ispitivanje potencijala ove ogromne količine napuštenih prostora, i ukazivanje na veliku štetu koja je nastala u kulturnom miljeu grada ovom propalom privatizacijom. Beograd film prodat je početkom 2007. godine na aukciji za 730 miliona dinara, odnosno oko devet miliona evra, čime je su oštećeni država i mali akcionari.

ODEON: GSP – ČUVAR KULTURNOG NASLEĐA GRADA

Prva akcija bila je odavanje počast bioskop “Odeon” – akcijom na stanici Gradskog saobraćajnog preduzeća koja se još uvek zove kao taj zatvoreni bioskop. Još samo GSP ne zna, bioskopa više nema – bila je poruka koju smo zalepili na table autobuske stanice u okviru akcije GSP – čuvar kulturnog nasledja grada.

BALKAN: BULEVAR ZVEZDA ILI GROBLJE BIOSKOPA?

Bioskop “Balkan” jedna je od najstarijih filmskih dvorana u Beogradu, zatvoren je 2010. godine. Danas je pod vlasništvom Fondacije Saša Marčeta prenamenjen u višenamenski prostor za različite kulturne sadržaje. Akcija se nadovazala na ideju Bulevara Zvezda, odnosno postojećih zvezda koje su postavljene u čast jugoslovenskih kinematografskih velikana – glumca Danila Bate Stojkovića, reditelja Aleksandra Saše Petrovića, Živojina Pavlovića i Krsta Škanate. Godinu dana nakon akcije, na fasadu ovog bioskopa postavili smo mermernu spomen-ploču u znak sećanja na sve žrtve privatizacije Beograd filma.

Ulična galerija predstavlja jedinstven projekat oživljavanja napuštenog i ruiniranog javnog prostora. Devastirani javni prostor u prolazu između Trga Nikole Pašića i Nušićeve ulice rekonstruisan je u saradnji sa opštinom Stari grad, sa kojom je naše udruženje potpisalo ugovor o ustupanju tog prostora za potrebe organizovanja umetničkog programa.

Prostor, koji je ranije koristio kao mesto za izlaganje postera bioskopa Kozara, prvi put smo uočili 2010. godine. Nakon nešto više od dve godine potraga za vlasnicima i pregovaranja uspeli smo da dođemo do dogovora i Ulična galerija je otvorena 25. aprila 2012. godine, prema projektu arhitekata Ive Čukić i Marka Radenkovića.

”Pre pet godina prostor u mračnom prolazu iza spaljene Kozare služio je kao neformalni toalet. I danas služi, samo što je to sada Ulična galerija. Samo nekakvi puritanci ili dežurni cinici neće priznati veličinu te razlike. Samo neko sa pogrešnim očekivanjima od umetnosti i urbanih intervencija može biti nezadovoljan. Ulična galerija nije nastala kako bi ulepšala prolaz, već kako bi vratila dostojanstvo njegovim korisnicima i korisnicama.” – insert iz publikacije “Pet godina ulične galerije“.

Proces izmeštanja umetnosti u javni prostor omogućio je galeriji veliki broj posetilaca, ali možda bitnije od toga, omogućio je da široj publici približimo teme za koje smo osećali odgovornost da o njima govorimo, zajedno sa umetnicima koji su ih predlagali. Uličnu galeriju obeležava šarenlikost medija i tema, brojni domaći i međunarodni autori, i različiti umetnički senzibiliteti. Galerija je posebno otvorena prema autorima i umetnicima nezavisne kulturne scene, ali i brojnim autorima koji stvaraju na talasu uradi sam filozofije.