Demokratizacija upravljanja javnim prostornim resursima

Ministarstvo prostora je nastalo kroz akcije aktiviranja napuštenih prostora. Inicijalni uspesi sa pretvaranjem prolaza u centru Beograda u Uličnu galeriju i napuštene zgrade Inex filma na Karaburmi u društveno-kulturni centar ohrabrili su nas da pitanje neiskorišćenih prostornih resursa tematizujemo i šire. Kroz uspostavljanje društvenih prostora, brojne kampanje, analize i predloge izmena regulative već deset godina radimo na vantržišnom spajanju neiskorišćenih prostora s jedne i potreba za njim sa druge strane. Neki uspesi su postignuti direktnim akcijama, drugi u saradnji sa lokalnim samoupravama, ali nacionalno zakonodavstvo koje gotovo isključivo prepoznaje komercijalne kriterijume ostaje prepreka sistemskom omogućavanju da napušteni i zapušteni prostori budu iskorišćeni za potrebe zajednice.

Pored samog stavljanja u upotrebu neiskorišćenih resursa, važan fokus našeg rada je i način na koji se njima upravlja. To podrazumeva pitanje dostupnosti (recimo, na koji način omogućiti maksimalnu iskorišćenost jednog prostora) i odlučivanja (ko i na koji način učestvuje u donošenju odluka). Sami smo dosta radili na uspostavljanju različitih režima korišćenja i odlučivanja, od direktne demokratije u prostorima zajednice do hibridnih modela saradnje javne uprave i građana u kompleksnijim strukturama. Smatramo da je pitanje upravljanja od suštinske važnosti, ne samo za optimalnu iskorićenost i budućnost konkretnih resursa, već i za šire društvo koje gradi svoje demokratske kapacitete od lokalnog organizovanja naviše.

Vremenom smo naše interesovanje za to na koji način se raspolaže prostorima proširili tako da obuhvatimo i druge javne resurse važne za život u zajednici. Neki od njih su zelene površine, građevinsko zemljište, gradski budžet, saobraćaj i otpad. I u tom radu se trudimo da maksimalno uključimo sve koji su direktno i posedno zainteresovani, kako za konkretne primere i resurse tako i za načelnije pitanje demokratizacije javne uprave.  

Kroz različite pravce svog delovanja analiziramo i promišljamo politike urbanog razvoja gradova Srbije sa ciljem njihove transformacije ka participativnom i transparentnom procesu planiranja i donošenja odluka. U sferi urbanog razvoja, pa tako i urbanističkog planiranja u gradovima Srbije dominira interes kapitala, odnosno gradovi i način života u njima oblikuju se sprovođenjem pojedinačnih i ličnih interesa investitora. Takav pristup urbanom razvoju i planiranju karakteriše izuzetno nizak nivo transparentnosti ovih procesa, svega par formalnih, ali prividnih mehanizama građanske participacije, nedostatak društvenog dogovora oko definicije javnog interesa i njegovog institucionalnog sprovođenja i zaštite, kao i česte izmene i kršenje zakonske regulative. Usled navedenih karakteristika, urbanistički planovi i odluke koje se donose nemaju neophodni legitimitet. Dodatno, urbani razvoj i planiranje je u potpunosti izgubilo svoje uporište u strateškim planskim dokumentima.

U takvoj situaciji, gde su građani i građanke isključeni iz procesa planiranja i donošenja razvojnih politika u svojim gradovima, formiraju se građanske inicijative na nivou lokalne zajednice – zgrade, bloka i komšiluka – koje se protive urbanističkim planovima i projektima sa kojima se suočavaju i zahtevaju svoje pravo na učešće u procesu njihove izrade. Ministarstvo prostora građanima i građankama pruža podršku u ostvarivanju prava na učešće u procesima urbanističkog planiranja, kroz direktnu saradnju, ali i podršku prilikom organizovanja lokalne zajednice. 

Naše delovanje u ovoj oblasti usmereno je i na unapređenje i razvijanje postojećih i novih mehanizama učešća javnosti u procesima planiranja i donošenja odluka, kao i institucionalizaciju tih mehanizama, pri čemu u naš rad uključujemo građane i građanke. Na osnovu navedenih saradnji i našeg iskustva, usmerili smo naše delovanje i ka razvijanju javno dostupnih alata za unapređenje građanske participacije, kao i ka praćenju procesa izrade planskih dokumenata u cilju povećanja transparentnosti procesa i informisanosti građana i građanki.

Participativno planiranje 
u razvoju grada

Pravo na stanovanje

Komodifikacija stanovanja, kao očekivana manifestacija tendencije kapitala da raste i širi se na sve sfere društva, proizvela je sukob između stana kao krova nad glavom, kao osnovnog ljudskog prava, sa jedne, i stana kao robe, odnosno izvora profita, sa druge. Različiti finansijski akteri, tržište i njima svojstveni narativi dominiraju i oblikuju polje stanovanja, dok se država istovremeno sve više povlači iz sfere socijalnih usluga, a time i iz stambenog zbrinjavanja stanovništva. Porast beskućništva, segregacija, džentrifikacija, prinudna iseljenja, prekarni uslovi života predstavljaju ključne karakteristike globalne situacije stanovanja danas. Iako se ona često naziva stambenom krizom, što implicira da je reč o (privremenom) odstupanju, pre bi se moglo odbraniti da je u pitanju zapravo sasvim regularna posledica dominantnih ekonomskih i političkih procesa. 

U takvim okolnostima, bavljenje pravom na grad, što je osnovna politička nit Ministarstva prostora, nije moguće a da ne uključi stanovanje kao jedan od programskih fokusa. Sa jedne strane, naše aktivnosti su usmerene na razotkrivanje mehanizama komodifikacije stanovanja i različitih posledica takvih politika na rastući broj stanovništva. S obzirom na to da je u pitanju globalni proces, udruživanje i razmena sa drugim regionalnim i međunarodnim organizacijama i mrežama, omogućava nam da proširimo i perspektivu, ali i domet rada. 

Sa druge strane, kroz istraživanje i zagovaranje, pokušavamo da doprinesemo i osmišljavanju politika koje bi doprinele povećanju dostupnosti stambenog prostora – kroz promociju neprofitnih modela stanogradnje, promena u regulatornom okviru u oblasti stanovanja. Uz to, zajedno sa drugim lokalnim organizacijama i inicijativama u oblasti stanovanja (Ko gradi grad, Krov nad glavom, A11 – Inicijativa sa socijalna i ekonomska prava i Housing centar), stvarajući širi front, radimo na borbi za radikalniju promenu paradigme u oblasti stanovanja, kako bi se pravo na stan prihvatilo kao nesporno i osnovno polazište budućih stambenih politika.